Proizvodnja mamaca

Na društvenom nivou, on je strateški pojam: mentalni magnet koji služi da k sebi privuče gnev koji bi inače otišao onamo gde je neuporedivo važnije i logičnije da bude. U knjizi „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ ova alatka zauzela bi obimno poglavlje, ali ta knjiga ne postoji, jer je njeno najavljivanje takođe primer popizd-mamca. No, kada igrica ode predaleko, stvar se zakomplikuje: i mamci i stvarni užasi zajedno tvore zatrpanost, petlju iz koje deluje da nema raspetljavanja.

Jednostavan primer popizd-mamca „s dna kace“, što bi rekli ozbiljni knjigopisci, ovih dana je – jedna svinja iz Borče. To je ono što bismo mi manje literarno nadareni nazvali pišanjem po sirotinji: don Kosibreti prikazuje narodu punu sobu nadežnog prikukavanja stiglog na sajt „ko si bre ti“, gde je pri detaljnoj analizi žalbi u prioritete za rešavanje izbio uzgoj svinje u stambenom objektu. Hoće se reći da 1) u toj rajskoj naseobini nema većeg problema od činjenice da se u nekoj zgradi/kući neko drznuo da napravi praseobinu, i da je 2) to zemlja gde je za probleme sa svinjama nadležan lično predsednik. Kad se uzme do koje mere ovo drugo provocira igre sa značenjem, jasno je s kakvom je pažnjom smišljeno i plasirano: upravo to se želi.

Da se takmičimo u aforizmima i satiričarimo, jer toliko je glupo i cinično da je neodoljivo. Tu će proći bar nekoliko dana dok se opet setimo da je Radić morao da ode iz zemlje zbog zvučnog topa. Još jedan primer, odmah potom: isti arhicinik saopštava da će država uskoro ponuditi subvencije za one koji iz rasejanja žele da se vrate u rodnu grudu. Priziva da kažeš: kako da ne, subvencija za šta, da plate preskupe kirije u prestonici? Jer ko bi da razvija bilo kakav mikro-biznis u zemlji pod opsadom makroa iz kriminalne grupe, ko osim… ah, pa da: onih kojima posao više nije tema, a to su penzioneri. Dakle, hoće da svoje omiljeno glasačko telo doseli, ovog puta legalno i trajno umesto autobusima na jednodnevnu izbornu ekskurziju. Možda to govori samo da nas suludost ideje nervira; možda to govori jer svoje sulude ideje voli i da ostvaruje, bogme i da ih sladostrasno najavi, što je realan povod nerviranju. Međutim, nerviranje služi da se ne bavimo onim ispod – a to je stari radikalski san o „razmeni stanovništva“, o čemu beše reči u prošloj kolumni. Prava tema nije koga hoće na naseli, nego koga hoće da raseli. Prava tema je što se tu pak ne planiraju subvencije, nego subverzije. Sabotaže svakog aspekta života i još gora represija, ne bismo li „sami“ odlučili ono o čemu ministarka Paunović priča kada priča o „deportacijama“.

U moru takvog medijskog materijala, ovih dana desilo se nešto što odskače: jutjuber Mario Vrećo, koji s pravom slovi za jednog od retkih ljudi što svetle obraz tom esnafu, raskrinkao je izvesnu osobu sa, glupo reći umetničkim pseudonimom kad se tip bavi štetočinstvom, pa hajmo reći sajber-nastupnim nadimkom Faraon.

Iz svega na šta nas Mario upućuje biva jasno da usred javnosti, a opet izvan javnog radara, tiktokom hara individua koja zagovara ili čak upražnjava pedofiliju: dopisuje se s maloletnicama, poziva ih da mu šalju snimke u kojima ga nazivaju „taticom“ i mole ga da ih kazni, a on uzvraća videom u kojem postavlja hello kitty jastuk podno svojih nogu, pozivajući ih da tu kleknu, snima spot u dečjoj igraonici, spominje čitanku, i da vas ne zgražavam dalje. A možda bi trebalo. Jer sve to bilo je na mrežama, potrajalo prilično dugo, i dok se Mario nije pozabavio time niko, pa ni mi dežurni primećivači anomalija, nismo znali. Naravno, digla se dževa, Faraon je priveden, oduzet mu je komp, telefon, i sad slučaj ide dalje svojim tokom, što u Srbiji uopšte ne znači da će to biti onaj tok kakav bi morao biti. Ovo društvo nije primetilo Faraona, ali ne nužno zato što se toliko postočilo, nego zato što je zatrpano.

Tu dolazimo do suštine: krajnja svrha svega, instaliranih mamaca koliko i stvarnih afera, jeste da ni oslobođeno pravosuđe jednoga dana ne može da se ispetlja iz gomile. Da mu se ruke vežu time što ne znaju odakle da počnu. To jest, da se ubiju u pojam time što odakle god da počnu, nikad neće stići do svih zala. Do dna kace, jer vrh je suviše golem. A onda, u tom će narodnom razočaranju sisači krvi videti šansu da se povampire.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.