Očigledno smo postali zemlja neljudi

Mlad, naočit, elokventan. Verovatno je da moje omiljeno dvorište ne pamti tako dirljiv govor, koji je u teškom trenutku pružao utehu, ponos i nadu da uprkos velikom gubitku, treba nastaviti uzdignute glave, čuvajući uspomenu na prerano preminulu suprugu, majku i baku. Skoro dve decenije kasnije na krštenju mog mlađeg brata imao sam priliku kao apsolvent prava, da sa njim vodim dugačak i srdačan razgovor. Sokobanja sa svim svojim okolnim selima čini malu sredinu, te se brzo sazna za svako dobro, a kako veliki Đole reče, zlo još pre. Nekoliko nedelja pre našeg razgovora u obližnjem selu dogodila se velika tragedija u kojoj je na slavi, od rikošeta nastradao mladić. Pitao sam popa Peru, kako podnosi sve te tragedije. Odgovorio mi je, da je dobro dok deca sahranjuju roditelje, uveren da nema većeg bola od bola roditelja za preminulim detetom. Teška sudbina stigla je nažalost i popa Peru, jer je njegov sin, a moj školski drug Dule, pre nekoliko godina prerano napustio ovaj svet. Verujem da takav gubitak ne zaslužuje niko, a posebno ne pop Pera koji je u takvim situacijama imao uvek reči utehe i osnaženja za porodicu koju pogodi težak gubitak.
Takav gubitak ne zaslužuje ni porodica Milivojević iz Lučana, koja je ostala bez sina koji je nastradao u eksploziji municije u „Namenskoj“. Otac je tražio pravdu, a stvari su čini mi se izmakle kontroli onog dana kad je predsednik države umesto da uputi reči razumevanja i podrške, ocu stradalog momka poručio, da mu sin nije radio na manekenskoj pisti.

U svom pisanju nikada ne komentarišem sudske postupke, jer sam kao advokat svestan da za tako nešto, svi ljudi koji su van tog postupka, nemaju dovoljno podataka, dakle nisu kompetentni da o tome javno iznose svoje stavove. Zbog toga o pravnom epilogu ove tragedije nisam, a neću ni sada napisati ništa.

Ali dužnost mi je da napišem nešto o odnosu Srbije prema porodici Milivojević. Možda baš zbog onoga što mi je odavno rekao čestiti pop Pera. A svakako i zbog toga što sam se prilikom krivičnog postupka koji se protiv optuženih iz „Namenske“, vodio pred sudom u Ivanjici, kao turista, zatekao na brdu iznad ove lepe, ali tog dana vrlo sumorne varošice. Brda oko Ivanjice odjekivala su od zvižduka i povika „ua“ upućenih porodici Milivojević od strane okupljenih koji su došli da pruže podršku tadašnjem direktoru „Namenske“ koji je bio okrivljeni, ali je u toku postupka preminuo.
Ovog meseca su neki (ne)ljudi istovarali stajsko đubre koje još nije sazrelo, pa je njegov smrad nesnosan, čitavo popodne od 16h do 22h, dakle celih šest časova.

Odvratno, ali je to ogledalo društva u kome živimo. Očigledno smo postali zemlja neljudi. Nema empatije, cilj opravdava sredstvo. A šta je cilj? Izvršiti zadatak koji ti je dao neki lokalni moćnik? Ne postoji reč kojom bih mogao opisati prezrenje prema ovakvom postupku.

U svom kratkom i nesrećnom učešću u opozicionom političkom životu, javno sam se uvek zalagao za pravnu državu i bio protiv revanšizma, sa jasnim stručnim stavom da se uvek moraju poštovati zakoni. Zbog toga sam bio napadan od nekih koji su se tada žestoko zalagali za revanšizam, a danas su u istom kolu sa onima kojima su se želeli revanširati….ali to je neka druga priča.

Danas, molim sebe da i dalje ostanem pri tom stavu, ali nisam siguran. Zato što je neko nesrećnom ocu na groblju isključio vodu kad je hteo da opere spomenik svog preminulog sina. Jer pazi sad, voda je dovedena iz opštinskog budžeta a Milivojević je protiv opštinske vlasti. A opštinska vlast svojim političkim protivnicima ne da vodu da operu grobove svojih najmilijih.

Jasan i beskompromisan stav. Ko je sa nama ima prava na sve. Ko nije, nema nikakva prava, pa čak ni da opere grob preminulog sina „našom“ vodom. Bez obzira što je ta voda dovedena parama iz opštinskog budžeta u koji odlazi i novac porodice Milivojević.

Moja dobra drugarica i koleginica po peru Aleksandra Ćurčić, koja je više puta pisala o ovom slučaju zalaže se za donošenje zakona po kome će ljudi koji su ovo činili nesrećnoj porodici Milivojević morati da nose natpis „ja sam istovario đubre ispred dvorišta porodice koja je sahranila sina“, ili „ja nisam dao vodu ocu da opere spomenik preminulom sinu“.

Kao advokat mogao bih reći drakonski, pa čak i neizvodljivo.

Kao čovek, nemam druge nego da se složim sa Aleksandrom.

Jer izgleda da drugačije ne možemo postati ljudi.

Ljudi kakvi smo nekad bili.

Saosećajni i puni razumevanja, baš kao pop Pera na sahrani moje pokojne bake.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.