Mnogo volim kad se visoki funkcioneri aktuelne vlasti otvore pa počnu da pričaju životne, tople ljudske priče. Zapravo, pre svega mnogo sam srećan što su nam baš ti ljudi aktuelna vlast. I onda kad ispričaju neku priču iz svoje mladosti, ja se sav raznežim. Oću često i suzu da pustim. Tu malo nastane problem. Jer, onomad kad sam slušo Dareta Glišića u epizodi „Samo da nam Vučić ne ode“, dirnulo me, plakao sam toliko da nam se digo parket u dnevnoj sobi.
Ovog puta nisam plakao (mada priča možda jeste za plakanje) više me je udarila nostalgija za mladošću i divnim devedesetim godinama prošlog veka.
Predsednica najvišeg zakonodavnog organa Srbije koja pobeđuje uz pomoć predsednika Vučića, Milutina, Dragutina i ostalih likova vremena sadašnjeg, otvorila je dušu napaćenu i priznala da je njen prvi auto bila „Buba“ iz 1976. godine, te kaže Brnaba, da je ta buba bila starija od nje godinu dana jer je ona rođena 1975.
Odmah su se javili dežurni kritičari i objašnjavali da to nije moguće, ismevajući ovu Brnabićkinu izjavu. I naravno da kritičari kao po običaju nisu u pravu.
Možda je priča da je Čak Noris kad se rodio, svoju majku dovezao kući iz porodilišta, samo vic, ali sasvim je moguće da je Brnabina buba nju dovezla iz porodilišta, jer bato, Nemac je to. A nije samo Nemačka medicina najbolja, dokazano je da je najbolja i njihova auto industrija. Ako tome dodamo da je „Buba“ najbolji „Folksvagenov“ model ikad napravljen, sasvim je realno da je ovaj model automobila imao mogućnost vraćanja iz budućnosti. Ne treba dakle napadati Anu Brnabić jer šta mi zapravo znamo o performansama njenog prvog automobila? Možda je ovaj automobil bio neka eksperimentalna verzija koja je prkosila zdravoj logici. I onda je nastala Brnabina izjava „Lača mati“, a evo više od godinu dana sam se mučio da nađem uzrok.
Možda je ta „Buba“ imala neko sokoćalo, koja je bilo preteča današnjih kompjutera, ali su nešto negde zeznuli. Dobro, može to i Nemcima da se desi, evo jesu sad ispali sa SP u fudbalu. Dakle, ako proklinjete gorku sudbinu zbog države u kojoj živite i nekih ljudi na visokim funkcijama, pomislite da je u ovom slučaju za sve kriva eksperimentalna verzija „Bube“, koja je spletom nesrećnih okolnosti postala prvi automobil aktuelne predsednice najvišeg organa zakonodavne vlasti u Srbiji. Shit happens za građane Srbije, što bi rekli mi mladi.
Setih se muka sa svojim prvim automobilom „fićom“ koji je bio stariji od mene deset godina, jer sam ja rođen 1969. a „fića“ je bio 1979. godište. Taj „fića“ osim što je bio stariji od mene čitavu deceniju, bio je totalni krš i toj kupovini se obradovao jedino moj komšija Milisav, penzioner i automehaničar u pokušaju, koji je u svojoj ispovesti u takmičenju „Nikad nije kasno“, na pitanje kako je kao penzos preživeo teške devedesete, rekao da je imao dodatni prihod jer je neki mentol iz njegove zgrade kupio „fiću“ kojeg je popravljao skoro onoliko dugo koliko traju parnice pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu, a to znači dugi niz godina.
E sad, u svoju odbranu, ja nisam imao novca za bolji auto, jer je moj otac mada mlađi od mene trideset godina, jer je rođen 1939. godine, bio prema meni mnogo strog i nije hteo da mi pomogne prilikom kupovine prvog automobila, a tu osobinu je nasledio od svog oca, mog dede, koji je bio mlađi od nas dvojice, pa je bio strog prema obojici. Potpuna mi je nepoznanica kad je među mojim precima došlo do poremećaja u kojoj preci koji su mlađi, komanduju potomcima koji su stariji. I zbog toga sam zaista bio očajan, ali mi je sada lakše kad vidim da takav način razmišljanja postaje državni projekat ili bar projekat državne zakonodavne vlasti, jer ga je izložila kako rekoh predsednica najvišeg organa zakonodavne vlasti.
Nego da se vratim na mog „Fiću“. Ono što ja nisam znao, to je da je „fića“ imao jedan veoma kompleksan deo, a to je prirubnica ili „đunta“. A ovo je bila đunta sa sitnim nutom. Sa ovom, tragikomičnom činjenicom upoznao me spomenuti Milisav, koji je za razliku od Flojdovog drugara Žileta, obožavao da je menja. Kao i Žile i Milisav mi je spominjao da je, da bi je „ubudžio“ bilo neophodno skidanje rukavca, doboša i poluosovine i da će to morati da radi čitav dan. Kako sam ja od doboša u to vreme čuo samo za doboš tortu, blentavo sam stajao da trotoaru Dušanove ulice i razmišljao koliko će to da košta. Fića je trošio kao kamion, a litar goriva je koštao četiri marke. Najmanje je koštao kad nije bio u voznom stanju što je srećom bio najveći deo vremena.
Ali, ludom srećom, „Zastava“ iz Kragujevca, nije imala ideje da eksperimentiše sa sokoćalima, te tako još uvek umem na razgraničim logično od nelogičnog.
U ovom tekstu namerno sam u više navrata ponovio predsednica najvišeg zakonodavnog organa.
Ako vam je to ok, onda ništa…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
