Demokratija više ne stanuje ovde (ako je ikad stanovala)

Oni misle da su Bogom dani. Da niko osim njih, njihovi politički suparnici pogotovu, nemaju i ne treba da imaju pravo na upravljanje zemljom. Nikad i ni pod kojim uslovima.

Prisvojili su monopol i na vladavinu i na istinu. Ali i na mandat za ocenjivanje šta je u interesu Srbije, a šta nije. Neprikosnoveni su, ekskluzivni i neponovljivi. Uobraženje je teška bolest. Samoobmana još teža.

Svako protivljenje i svako opozicionarstvo, u njihovom doživljaju politike, subverzivna su delatnost. Onaj koji je njima suprotstavljen, suprotstavljen je Srbiji. Otud onaj imbecilan slogan „Srbija pobeđuje“ sa značenjem „Mi pobeđujemo“.

Elem, ovde nije po sredi obična politička kontroverza između oprečnih političkih programa i pokreta. Ovde je na delu borba, višedecenijska i bespoštedna borba, za to kakva će Srbija biti. Kakva će joj biti vlast, kakav politički sistem, kakvi propisi i zakoni.

Aktuelni vlastodršci sve te institucije smatraju oruđem (i oružjem) u svom posedu. NJima je dozvoljeno sve, njihovim oponentima – ništa. Njihova zloupotreba pravosuđa je opravdana višim ciljevima. Kad treba ućutkati popunjeno građanstvo, pravosuđe se pretvara u njihov isukan mač.

Kad njihov kolima udari protestantkinju, predsednik ga pomiluje. Kad student vodom poprska policajca, on biva osuđen. Kad oni batinaju, slede pohvale. I nagrade. Ono što je njima dozvoljeno, za običan narod je kažnjivo.
Kriminalizovali su policiju i legalizovali kriminal. Zašto?

Zato što je njima to isto. Zato što im je svejedno. Zato što pred sobom vide samo vlast i pare. I svoje šape na oba.

Neograničena vlast kvari ljude i njihove karaktere. Što duže traje, njeni nosioci postaju osioniji. Beskrupulozniji. Divljiji. Ali i sve paranoičniji.

Dakle, reč je o političkom poretku koji je ogrezao u vlastoljublju. A vlastoljublje se kod ovih razvilo u opsesiju.

Nezamislivo je da vlast izgube. To je njima stvar opstanka i postojanja, da ne kažem, života i smrti.

Ko god veruje u mirnu izbornu pobedu i dobrovoljnu smenu vlasti, gaji iluziju. Naivnu iluziju. U najmanju ruku. Prosto, neće se desiti. Oni neće dati. A raspolažu mehanizmima da ne daju. Da spreče i onemoguće.

Nigde i ni u čem neće pospustiti. Nigde i ni u čem opoziciji neće izaći u susret. Nikakav kompromis, nikakvi ustupci, nikakva poboljšanja. Ko se još uvek tome nada ili nije iskren ili nema pameti.

Režimska represija se vidno pojačava. Primetno je golim okom šta se radi i s kojim motivom. Ovo taktiziranje u parlamentu služi jedino za omamljivanje javnosti i dobijanje u vremenu.

Sad predsednik pominje svoju ostavku. Lepo bi bilo, ama se neće dogoditi. Teraće on dok god mu se može. I dogod mu se prohte. Uostalom, zašto bi od gotovog pravio veresiju? Jak kandidat režima za položaj predsednika ne postoji. Ovaj sadašnji toliko je sile, uticaja i medijskog prisustva uzurpirao da ni za kog drugog mesta nema. U utakmici jedan na jedan biće u problmu. Povrh toga, predsednički izbori su lakši za kontrolu i teži za krađu. Ime protiv imena. Ličnost protiv ličnosti. Za režim klizava rabota. Veoma klizava. I on i oni su toga i te kako svesni.

Stvar po vladajuću partiju postaje tim nepovoljnija ako predsednički izbori budu održani pre parlamentarnih. U slučaju pobede opozicionog predstavnika, klatno bi se dramatično pomerilo na opozicionu stranu. Ishod parlamentarnih izbora bi tako postao veoma neizvestan.

Njima u ovom osetljivom trenutku ne treba nikakav eksperiment. Nikakva egzibicija. I nikakav rizik.

Igraće na sigurno. Najsigurnije. Udri, varaj, otimaj.

Režimska šansa leži u razjedinjenosti opozicije. Kod predsedničkih izbora, međutim, ni to nije presudno. U drugom krugu, ukoliko bi do njega došlo, svi bi se okupili oko onog opozicionara koji se u drugi krug kvalifikovao.

Priznajem, deluje kao da sam protivrečan. Kao da sam sebi skačem u usta. Tvrdim kako je ova vlast nesmenjiva na izborima, a onda razglabam o predsedničkim izborima. Tačno. Na prvi pogled zaista liči.

No, u moju odbranu, napomenuo bih ovo. Priča o izboru predsednika ima smisla u slučaju normalnih izbornih okolnosti. Koliko je to realno, prepuštam tvom sudu, poštovani čitaoče. Ako izbori budu isti ili slični onim poslednjih godina – mrka kapa.

Naprednjaci i njihov predvodnik, videsmo, vlast će čuvati primenom „vanrednih“ sredstava“. Pomalo specifičnih i vaninstitucionalnih, pomalo nedemokratskih i nasilnih, pomalo nefer i podmuklih, ali svrsishodnih i plodonosnih. I neophodnih.

Nisam preteran optimist. Ponavljam hiljaditi put. Izbori, potom kriza i, najzad, masovne demonstracije. To je najverovatniji scenario.

„Ustaše, izdajnici i strani plaćenici da uzmu vlast? Da je se dočepaju i zagospodare Srbijom? Da nam se ponovi 5. oktobar 2000?

Nikad. Ne dolazi u obzir.

Njih ćemo zgaziti, neutralisati, eliminisati. Zatući za sva vremena.

Kakav njihov predsednik, kakva njihova vlada, kakve su to koještarije!

Nad Srbijom se nadvila opasnost, obojena revolucija, antidržavna aktivnost neprijatelja iznutra i izvana.
Moramo se braniti. I odbraniti.

Svim metodama na našem raspolaganju. Ako je potreban zvučni top – zvučni top. Ako je potreban pravi top, iz njega ćemo po njima đulad ispaljivati. Rafalno. U plotunima. Pa da vidimo, ko će se u Srbiji i dalje baviti obojenom revolucijom.

Nema više za**bavanja. Ni demokratije, ni izbora ni slobodnih medija, ni opozicionarstva. S tim je završeno. GOTOVO. Finito, brajkoviću. Finito. Ima da ih razredimo. Jednog po jednog, a onda sve đuture. Mame im ga, izdajničke!“

Ovo poslednje, s oproštenjem, poštovanom čitaoci. To je njihov rečnik. Šta mogu.

Osvestimo se. Otreznimo se. Opasuljimo se. Shvatimo kakva neman stoji nasuprot nama. Na kakvu smo aždaju krenuli. Shvatimo kakav nam megdan predstoji i kakav protivnik. Protivnik koji bije i po nogama i po glavi. Protivnik koji laže i podvaljuje. Protivnik koji zloupotrebljava i manipuliše. Protivnik koji je postao zavisnik od vlasti. Poguban i pogibeljan u jedan mah.

Očekuje nas suočenje prve vrste. Licem u lice.

Pravo u oči.

O Srbiji se radi, poštovani čitaoče.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.