Foto: Danas/Aleksandar RoknićNe treba nam ni Evropska unija, ni Venecijanska komisija, ni Bog Otac Savaot da bismo shvatili šta je namera vladajućeg režima u Srbiji. I kakav mu je istinski karakter.
Sve što vlast radi, radi s jednim glavnim ciljem. A taj cilj je apsolutna kontrola nad životima svih i svakog građanina ove zlehude zemlje.
Ništa drugo njih ne interesuje, niti i o čem drugom brinu.
Kako to ostvaruju? Zloupotrebom svega što im stoji na raspolaganju. Policiju su stavili pod svoju totalnu kontrolu i od nje napravili partijsku gardu u dubokoj sprezi sa organizovanim kriminalom. Oba su oruđe i oružje u rukama vlasti. Pravosuđe su sebi podredili mešavinom pritiska i zakonskih promena kako bi služila njihovim isključivim interesima. Isto važi i za medije, biznis, javne službe. Sve.
Imamo posla s jednim autoritarnim režimom. Autoritarnim i po mentalitetu vlastodržaca i po metodima funkcionisanja.
Pasuljarno.
Ima li ikog kom ovo nije jasno? Ima li ikog ko stvarno veruje u dobronamernost i demokratičnost ovog režima? Ovde ili u svetu.
Prost odgovor je – nema.
Ima samo onih koji se prave nevešti ili nezainteresovani.
Većina stranaca intimno misli da Srbija bolje ne zaslužuje, ali i da bolje ne želi. Drugi, privilegovani u domaćim okvirima, hvale vlast zato što od nje imaju znatne hasne.
Narod je sluđen. Vidi da ne valja, ama ne zna šta bi učinio. Šta bi smeo. U kom smeru i s kojim motivom.
Decenijama se u Srbiji građanstvo truje protiv političkih stranaka. Protiv demokratskih, opozicionih stranaka. Klasična zamena teza. To što političke stranke nisu idealne koristi se kako bi se ogadio višepartizam kao politički sistem.
Podrazumeva se da je vladajuća partija jedina nepogrešiva i pozitivna i da ona jedina polaže pravo na bavljenje politikom. Što je još važnije, jedina kadra da vrši vlast.
U stvari, naš je izbor veoma jednostavan.
Ćuti i trpi ili ustani i menjaj.
Oba izbora nose rizik. I odgovornost. No, uvek se postavlja osnovno pitanje. Pitanje koje treba svaki srpski državanin da postavi sebi.
Šta ja hoću? U kakvoj državi hoću da živim?
Dok se mi premišljamo, merkamo i pametujemo, u dokolici rešavamo globalne probleme i podležemo praznoverju, vlast ne dangubi. Ni časa ne ćerda. Sva je posvećena sprovođenju mehanizama kojima će svoju moć i uticaj osigurati, učvrstiti i napraviti nesmenjivom.
To je suština.
Svi vidimo, iz dana u dan, šta se u Srbiji događa. Čime se vladajući režim bavi i kakvi su efekti tog bavljenja.
Svima je sve jasno.
Nije ovde reč o osvešćivanju nacije. Ovde je reč o hrabrosti nacije. Ili odsustvu hrabrosti.
Obožavamo da se trsimo samoubilačkom smelošću svojih davnih predaka. Da se s njihovom smelošću poistovećujemo. Da zamišljamo sebe umesto njih.
Kad, međutim, naiđe momenat za demonstraciju naše smelosti, manji smo do makovog zrna. Nigde nas nema.
Puštamo da nam deca izazivaju opasnost, bivaju tučeni i progonjeni. Mi stojimo po strani i osmatramo. Ronimo krokodilske suze i hranimo ih bakinim kiflicama. Gledamo, manje-više, mirno kako ih gaze kolima, hapse i zlostavljaju.
A kako bi bilo da im, možda, priteknemo u pomoć? Podmetnemo leđa i zaštitimo ih. Suprotstavimo se režimu u njihovu odbranu?
A kako bi bilo da ih odmenimo? Svojim primerom, svojim delom, svojom snagom. I svojim iskustvom.
Dobro, znam. Ima onih, u akademskim krugovima naročito, što bi preko studentske grbače, prečim putem, do vlasti. Do vrhova političke hijerarhije i lične afirmacije. Takvi, bez truni griže savesti, očinske (ili majčinske) požrtvovanosti i profesorske etike, vuku konce iz senke. Neprozirne, duboke, bezbedne senke.
Čast izuzecima. Mogu se nabrojati na prste jedne ruke.
Evropa nam neće pomoći u rušenju aktuelne vlasti. Ali nam hoće pomoći jednom kad vlast promenimo, i zakoračimo evropskom stazom.
Onaj prvi korak, rušenje aktuelne vlasti, naš je zadatak. Naša dužnost. Naša stvar. Ako potom odaberemo Evropu, ona će biti tu za nas. Uz nas. Sa nama. Dotle ćemo morati da se borimo sami. Uostalom, tako je i pošteno i realno u isti mah.
Pominjah ovo ranije više puta, no nije zgoreg ponoviti.
„Dok ne utuvimo sebi u glavu“, rekao bi moj pokojni otac.
Odveć dugo izbegavamo odluku. Vrdamo, odlažemo, tražimo izgovor. Kao da se ne tiče nas, naše budućnosti, naše sudbine, našeg potomstva. Čekamo kako bi neko drugi odlučio i učinio neophodno. Neko ko nismo mi.
Napisah u pretprošlom tekstu na ovom mestu da nam je, u većini, bitnije ono što piše od onoga što jeste. Evo, otud, jedne zagonetke:
Da li je teže upodobiti stvarnost napisanom ili napisano upodobiti stvarnom?
Drugim rečima, koji bi mogao biti smisao u vojevanju izgubljenih bitaka?
Zar ćemo zbog izgubljenog žrtvovati ono što imamo? I ono što bismo mogli imati? Zar ćemo večno robovati iluzijama?
Zar nikad nećemo pojmiti šta je manipulacija, a šta je istina?
Upitaj se, poštovani čitaoče, kome služi određena politika. Određen način vladanja. Određena retorika. Moramo, i ti i moja malenkost, prestati sa verom neverama. Moramo se obojica otrezniti, osloboditi podmetačina, osamostaliti se u mišljenju.
Ono što nosimo u srcu, ono što tvori naš identitet, ono što nam je duhovna vrednost, niko nam ne može oduzeti. U svom neznanju i zbunjenosti teritoriju pretpostavljamo pamćenju. Govore nam netačno i naopako. Uče nas pogrešno. Lažu nas s namerom. Zlom namerom.
To što se danas proglašava srpstvom, nije srpstvo. To je podmukla prevara.
Misliti slobodno. Uslov svih uslova. Uzrok svih uzroka. Aksiom.
Tako, i samo tako ćemo započeti svoju nacionalnu renesansu. Ako je zaista želimo.
Znaš o čemu govorim. Znam da znaš.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
