Čeka nas ulica, sa izborima ili bez njih

Da li je Ustavni sud Srbije u poslednjoj deceniji i duže doneo i jedno obavezno mišljenje, i jednu suverenu odluku, koja je suprotna interesima vlasti?

I potpitanje: koliko je doneto presuda, to jest rešenja, redovnih sudova koja su ostala na pravnoj snazi, a da su protivrečila očekivanjima vlasti?

Odgovor ne moram navoditi. Očigledan je sam po sebi.

Otud je odveć naivno računati na ustavnost i zakonitost, na to da će se režim i njegov prvi čovek držati propisanih normi i rokova. Ovo prosto stoga što ne postoji niko, nijedna institucija, koja bi ih mogla odvratiti od kršenja ustava i zakona. Nekamoli zaustaviti.

Živimo u autokratiji i autoritarnosti. Drugim rečima, živimo u bezakonju. U sistemu u kom vlastodršci mogu činiti šta im se blagoizvoli. Mogu izglasavati zakone po svom nahođenju, mogu postojeće zakone ignorisati, mogu ih svakojako tumačiti i selektivno primenjivati. Ako im je ćef. Mogu sve što im na pamet padne. Svemogući su. Ničim ograničeni. Ni od koga kontrolisani.

Lako je zamisliti da Ustavni sud proglasi produženje mandata predsedniku Srbije. Mogao bi i da mu dozvoli treću kandidaturu. Nije isključeno ni da ga ozakoni kao večitog predsednika. Uvek će se naći prigodno obrazloženje. Ima ljudi čiji je obraz pendžetiran.

Isto važi i za izbore.

Pred nama su dve realne opcije. Prva je da vlast, u potpuno neregularnim uslovima, odnese još jednu pobedu kao toliko puta ranije. Druga je da, uprkos porazu, objavi svoju pobedu i poruči nam:
„Mi smo vlast i šlus!“

Iskreno, ne deluje mi verovatan scenario po kom će predsednik Srbije prihvatiti poraz i svojevoljno priznati trijumf boljem od sebe. Još mi je manje verovatno da će se ikad vlasti odreći i skloniti sa javne scene. Jednom vlastodržac, zauvek vlastodržac.

Ima li ikog u Srbiji ko u ishod demokratske smene vlasti istinski veruje?

Zato mi priče o izbornim prognozama, izgledima, merenjima deluju bespredmetno. I besmisleno. I uzaludno.

Razumem neiskustvo i lakovernost studenata. Razumem njihova bezazlena nadanja od izbornog rezultata. Razumem njihov žar i njihov optimizam. To su osobine svojstvene mladim ljudima.

Ali ove analitičare i političare što neumorno naglabaju kao da je Srbija normalna demokratija, to ne mogu razumeti. Ni razumeti ni prihvatiti. To je, u velikoj većini, vid egocentrizma kolosalnih razmera. Uživanje u sopstvenosti i ništa više od toga.

Bla, bla, bla…

Ovde je sve što bi trebalo da znači institucionalnost obesmišljeno i razvaljeno. Svaka iracionalnost i svaka nasilnost pretočene su u nametnutu stvarnost. Nametnutu od strane vlasti. Podivljale i pobesnele vlasti.

Govori se uporno i ponavlja u nedogled kako „on mora da raspiše izbore do tad i tad“.

A ko će ga naterati? Ko će ga prisiliti? Ko će ga primorati? Ne mora on ništa. „Mora“ u njegovom slučaju ne postoji. ostoji samo hoće ili neće. On je nadležna predmetna institucija po vlastitom tvrđenju.

Čujem sa različitih strana da je strah promenio stranu.

Ne bih rekao. Ćutanje većine na univerzitetima, neglasanje ili uzdržanost u izjašnjavanju svedoče o tome. Svedoče svakodnevno. Poslušnost, udvorištvo, beskičmenjaštvo – u Srbiji su višedecenijski modus vivendi.

„Jezik za zube, gledaj svoja posla i veži konja gde ti gazda kaže.“

Primeri odstranjenih, procesuiranih i prokaženih dovoljno su delotvorni kako bi ostali digli ruke od protivljenja i pristali na diktat. Jasno i očito.

Egzistencija, odgovornost, obaveze, briga. Uzeti zajedno, proizvode strah. Ako ne strah, konformizam svakako.
Politika, partije, parlament, ministarstva, agencije, budžet… To su pojmovi pretvoreni u prazne floskule mrske skoro svima.

Jedino što nije izgubilo smisao i svrhu jeste porez. Porez se mora plaćati, jer je to vlastodržački harač. Porez i raznorazne dažbine. Neutoljiva glad režima za narodnim novcem mora se namiriti. A vlast je nezajažljiva. Neutoljiva. Alava na svaki dinar.

Socijalni ugovor u srpskoj verziji glasi otprilike ovako: narod plaća, vlast šenluči. Nemali broj građana, nažalost, misli da tako treba. Da je svuda u svetu tako i da drugačije ne biva.

Dobro, Protiću. Lepo si nam svoju priču ispričao. Neka si u pravu.

I šta onda da se radi? Da se pomirimo sa ovom strahotom i predamo se? Je l’ to tvoj predlog? Tvoje rešenje? Tvoj savet?

Naravno da ne. Nikako. Nipošto. Ni po koju cenu.

Srbija se može promeniti jedino ukoliko nastavimo borbu. Svesni ko nam je protivnik i šta nas čeka.

A čeka nas ulica, pre ili docnije. Sa izborima ili bez njih. Ulica će, na koncu konaca, presuditi. I odlučiti o budućnosti Srbije. Ulica, stotine hiljada pobunjenih građana koji se ne sklanjaju i ne odlaze, pravi je put. I put i putokaz.

Za to se treba spremati. Treba biti pripravan. I odlučan.

Petnaesti mart i Vidovdan prošle godine, dvadeset treći maj ove godine. Zar ne videsmo? Zar ne shvatismo? Zar nam ne puče pred očima?

Hoćemo direktnu demokratiju? To je direktna demokratija. Nisu ni plenumi ni zborovi, već iskupljena masa ljudi koja traži ostavku vlasti, ostavku predsednika, ispunjenje zahteva, odgovornost.

To je direktna demokratija. I sila nad silama.

Tako je svrgnut Milošević, tako će biti pobeđeni i ovi.

Tri stvari su ključne: brojnost, istrajnost, odlučnost.

Ako uspemo, tek nam tada predstoji najveći zadatak na kom smo mi, petooktobarci, pali. Temeljan preobražaj Srbije. U političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom i moralnom pogledu. Ponavljam, moraju se menjati prioriteti i navike. Pristup životu i merila vrednosti.

Može li se to postići bez Evropske unije? Čisto sumnjam. Iskustva nacija u istočnoj i jugoistočnoj Evropi ukazuju na najpouzdaniji način i najpovoljnije okruženje. Evropu.

Sve drugo je iluzija. Rizična iluzija. Sa minimalnim šansama za pozitivan rasplet. Evropa nam neće pomoći da srušimo aktuelni režim. No, hoće nam pomoći da menjamo Srbiju. Prvo sebe, potom Srbiju.

Zasucimo rukave i prionimo na posao. Otkucava nam poslednji čas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.