„Gleda majmun sebe u zrcalo!“

Pogledamo li ikad na šta ličimo? Pomislimo li kakvu sliku o sebi šaljemo svetu? Civilizovanom svetu. Padne li nam na pamet koliko se brukamo i pred sobom i pred drugima?

To što sebe pred sobom ulepšavamo, što odbijamo da vidimo stvarnost, što uporno sebi gledamo kroz prste, znak je nacionalne slabosti. Nacionalne inferiornosti. Nacionalnog propadanja.

Treba li na ovom mestu dokazivati u kakvom se žalosnom stanju nalazimo? I kao narod, i kao država, i kao društvo?

Potrebno li je opisivati svu sumornost srpskog pravosuđa i policije? Škole i zdravstva? Javnih institucija, građevinarstva. Tragičnost bazične infrastrukture bez vode i bez kanalizacije? Treba li pominjati prljavštinu, zapuštenost i haos na svakom koraku? Treba li pominjati brojne zloupotrebe i malverzacije, prevare i podvale pod okriljem ovdašnje nekontrolisane vlasti?

Mnogo prosutih reči. Bez efekta i bez promene. Decenijama zaostajemo, gubimo trku, ostajemo po strani. Lutamo po bespuću nesposobnosti da sagledamo realnost. Nevoljni da u sebi tražimo (i nađemo) problem i priznamo sebi da smo krenuli stranputicom. Suprotnom od dobrog i pozitivnog.

Odakle nam pravo da sudimo o boljima od sebe? A to nam je omiljena zabava. Ne valja nam Evropska unija, prepoznajemo joj mane, priželjkujemo propast, u većini je nećemo.

Kompleks superiornosti uvek je pokriće za kompleks inferiornosti. Onaj što je svestan svog neuspeha najako kritikuje onog što je ispred njega.

Ako uobražavamo da se to ne primećuje, varamo se. Mi smo pred razvijenom Evropom kao otvorena knjiga. Kako usta otvorimo, ofiramo se. Što je žešće kritikujemo, primetnija je naša nemoć.

Ima li ičeg po čemu se sa Evropljanima možemo meriti? Ravnopravno pored njih stajati? Po čemu bismo smeli biti ponosni?

Nema.

U svemu smo gori. Osetno gori. Lošiji. Rđaviji. Zato i izbegavamo da se poredimo. Zato i ne želimo u evropsko članstvo. Ovako izolovani i zatvoreni, u svom brlogu i mulju, možemo se do mile volje zavaravati.
Evropa propada, mi napredujemo. Kamo lepe sreće kad bi zaista tako bilo.

Evo nam dičnog predsednika, još jednom u Kini. Impresioniran svečanim prijemom i čovekolikim robotima. Poručuje nam otud:

„Srbija će biti PRVA u Evropi sa azijatskim robotima koji srpsko kolo igraju.“

Sve imamo, sve smo dostigli i sve ostvarili, jedino nam roboti nedostaju. Botove, dočim, stvaramo u sopstvenoj proizvodnji. I intenzivnoj i ekstenzivnoj.

I masa se na to prima. EXPO, kineski roboti, raznorazne đakonije za pustu svetinu. Kako bi se prostota zasenila.
Kaćiperstvo napred, ostali stoj!

Masovna opsesija o fasciniranju stranaca u globalnim razmerama. Opsesija samoreklamiranja, samopromocije, samohvalisanja.

Zašto?

Zato što nam je stalo da tuđini, belosvetska gomila, o nama stekne najlepši utisak. Da ih oduševimo svojim gostoprimstvom i svojim dostignućima.

Koliko će to da košta?

„Ko te pita, Protiću. Ti si staro zakeralo. Okoreli kritizer. Samo mračiš. „Najvažnije je da se prikažemo u najsjajnijem svetlu, da pokažemo ko smo i šta smo. Ko je i šta je Republika Srbija. Sve da ih s nogu bacimo na tlo od oduševljenja i fascinacije.“

A šta to, pita moja malenkost, mi uistinu imamo za pohvalu?

Voz od dve stotine kilometara na sat na pruzi od osamdeset kilometara, dok sva ostala železnica ne prelazi četrdeset?
Drumove papreno plaćene za koje nije sigurno koliko će trajati? Rekonstruisane stanice što se obrušavaju i ubijaju nedužne građane? Kriminalce i policajce u istom stroju na istom poslu? Nacionalni stadion za fudbal na samrti od sistemske korupcije i pljačke?

Kakav depresivan niz.

Hoćemo li se time trsiti pred inostranim gostima? Visokim uzvanicima? Probranim posetiocima?

Naravno, uz sakrivanje vlastite sramote. I vlastite grozote. I vlastite strahote.

Šepuriće se i defilovati ovdašnji vlastodršci. Dočekivaće, pozdravljaće, držaće govore dobrodošlice. Na čelu s kaćiperom svih kaćipera. Snobom svih snobova. Malograđaninom svih malograđana. Predsednikom Republike Srbije, lično.
Sem ako…

Dotad vladajuća klika ne padne s vlasti. Bude pobeđena i svrgnuta. A mi počnemo da se menjamo. Iz temelja. Iz osnova. Iz fundamenta. Izbrišemo naopako ispisanu tablu i krenemo da je ispisujemo ispočetka. Od prvog slova.

Moramo menjati sistem vrednosti, način života, kolektivni i individualni mentalitet. Moramo ispravno poređati prioritete od najbitnijeg do najmanje bitnog. Moramo, najzad, doneti važne odluke. Preseći gde se mora, lečiti gde je bolesno, odstraniti gde je trulo. Moramo prevaspitavati sebe. Shvatiti svoju sadašnjost i mesto na kom se nalazimo.

Moramo biti strogi i nepopustljivi. Ne prema drugima, već prema sebi samima.

Ovako kako je, i kako je bilo poslednjih decenija, ne valja. Svima je jasno da ne valja. Jedino što nismo voljni da priznamo. Radije se uljuljkujemo u iluzijama. U pričama o čovekolikim robotima i letećim automobilima dok nas satire sumorna svakodnevica.

Budućnost nije u industrijalizaciji. Nije u fabričkom radništvu. Nije u najamnim poslovima. Odatle nema boljitka. Radnik uvek ostaj radnik. Besciljan i eksploatisan. U zavisnosti od gazda i vlastodržaca. Na milost i nemilost moćnika nad sobom. Budućnost nije ni u kopanju ruda po čitavoj zemlji. Gde god neko nešto nađe. Šta ćemo kad presahnu? Kad investitori iskopaju sve što ima i odu? Kakvu pustoš za sobom ostavljaju? A u međuvremenu će nas trovati i terati u rudna okna da za njihov račun ostvarujemo dobit. Za njihovu i za vlastodržačku.

Uništimo li univerzitet, čeka nas tamna sudbina belosvetske, jeftine, nekvalifikovane radne snage. To je neumitan ishod neulaganja u školu. U znanje. U nauku.

Već smo na začelju razvijenih. Već smo u dramatičnom zaostatku. I zadocnjenju. Već se krećemo smerom protivnim od emancipovanosti.

Hoćemo li još dublje u ponor? Je li to naš konačan izbor? U bedu i neslobodu? A tu smo. Jednim korakom unutra.

Šta reče neumrli NJegoš? Majmun, zrcalo…

Zaključi sam, poštovani čitaoče. I preuzmi nešto.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.