Subota je 23. maj proste 2026 – sapienti sat

Pretpostavljam da je reč o zahtevu za raspisivanje parlametarnih izbora upućenom aktuelnom predsedniku Srbije. Jer, naučili smo, od njegove inokosne volje, od jedine nadležne predmetne institucije, to jest njenog kaprica, zavisi kad će se ti izbori održati. A on nas sve drži u neizvesnosti. Vuče za nos. Možda ih bude, ama ne mora da znači.

Dakle, pitanje je ovo.

Šta se može očekivati od današnjeg dana i predstojećih dana?

Nadam se da će večerašnji protest proći mirno. No, sačuvajmo oprez. Ova je vlast, uverili smo se, spremna na svako nasilje. Onaj udar automobila na nedužnog čoveka u poznoj starosti koji je nepomično stajao ispred Pravnog fakulteta rečito govori o karakteru vladajućeg režima. Oprez, ponavljam. Četvore oči otvorite.

Ishitrena reakcija nije pravi odgovor na režimsku provokaciju. Ni na demonstraciju njegove sile. U zemlji u kojoj između kriminala i policije više nema razlike, u kojoj su se jedni i drugi stopili u istovetnu hordu, nevine žrtve su gotovo neizbežne. Akcenat je na „gotovo“.
Ostaje nam da vodimo računa i da se uzdamo u Svevišnjeg.

„Pomozi se sam, pa će ti Bog pomoći“, kaže naš narod. S dobrim razlogom.

Mogu li uistinu izbori dovesti do pada ovdašnjih vlastodržaca i, sledstveno, do njihove smene? Može li se ovakav poredak kakav imamo u Srbiji na demokratski način pobediti? I privoleti na priznanje po njih nepovoljnih izbornih rezultata? Postoji li realan osnov za optimizam u tom pogledu?

Ili je verovatnije da će režim upotrebiti sva sredstva i sve mehanizme na svom raspolaganju kako bi eventualnu pobedu svojih rivala, studenata i opozicionih stranaka, onemogućio i učinio uzaludnim? Da li su nam nedavni lokalni izbori indikacija kud se krećemo ili je opravdano gajiti nadu u pozitivan ishod?

Indikativno je da je bar u tri opštine i jednom gradu na lokalnim izborima režim odneo prevagu za jedan jedini odbornički mandat. Onomad Niš, potom Kosjerić, sad Kula i Aranđelovac. Možda još negde. I svaki put je preteglo na režimsku stranu. Kako baš da nigde protivnici režima ne trijumfuju za taj jedan glas, nego uvek vladajuća partija i njeni sateliti? U Zaječaru, podsećam, predsudio je Ustavni sud ne obazirući se na činjenice i dokaze koji su potvrdili izbornu zloupotrebu. Nije li to znak šta će se dogoditi na svakim izborima na kojima vlast bude u riziku neuspeha?

Najzad, smemo li isključiti scenario po kom se, uprkos izbornom porazu, oni ne odreknu vlasti? Koće ih na to naterati? Postoji li takav? Redovni sud? Ustavni sud? Policija? Ko, kad su svi oni u direktnoj službi režima i rade samo ono što im se odozgo naredi.
Neminovan zaključak je ovaj.

Čeka nas ulica. I pre i posle izbora. Da li će ona biti plodonosna nije sigurno. Režimu je dato dovoljno vremena da se konsoliduje i naoruža. Greška u koracima. Velika greška.

Bavljenje evropskim preporukama, nezavisnosti novog sastava REM, nadmudrivanje u tzv. parlamentu, Sizifov je posao. Ne samo što od toga nema vajde, već daje priliku vlastodršcima za iživljavanje nad opozicijom i opozicionarima. A u prostakluku im zaista nema ravna.

U Srbiji su državne ustanove kriminalizovane, a kriminalci legalizovani. Ubitačna smesa. Pogotovu za političku vlast. Time, u stvari za nju više nema odbrane. Pitanje je trenutka kad će se ozakonjeni mafijaši okrenuti protiv same vlasti. Istorija Rimskog carstva o tome svedoči. U više mahova.

Forsiran razvoj događaja vodi takvom raspletu.

Ako kriminalci pod plaštom države i sa državnom legitimacijom udare na političku vlast neće biti nikoga da je zaštiti. A njihova meta će biti politička vlast, pa tek sekundarno obični građani. Tako se, gospodo vlastodršci, događaju prevrati. Kriminalcima je potrebna država. Vlast im je dozvolila da se preodenu, da se predstave u svetlu nosilaca državnih funkcija, da komanduju državnim resursima: parama, silom, oružjem.

Jedino onaj što mu je um plitak nije kadar predvideti istinsku opasnost po sebe i odakle ta opasnost dolazi. Jedino onaj što ništa ne shvata, misli da su mu studenti i opozicija glavni neprijatelji.

„Nevjera ti sedi uz koljeno, ispod skuta pije „ladno vino“, pevao je slepi Višnjić, a Vuk beležio. „Kneževa večera“, naravno. Narodna mudrost. Kao amanet. I kao opomena.

Šta vredi neukom? Onom što je uobrazio da je svu pamet ovog sveta posisao. Što ni do prvog ćoška ne dobacuje.

Baš je pohvalno, i preporučljivo, hvaliti svakojake zlikovce, amnestirati ih i postavljati u državnu službu. Definitivno jeste.

Ovde su takvi infiltrirani svukud. Ima ih među sudijama, tužiocima, javnim funkcionerima, lekarima, profesorima, novinarima… Ima ih i među oficirima i sveštenicima. I svi su, zasad, verni izvršioci naloga s vrha. Diktata predsednika. Naredbi Oskarove. Ali, dokle će tako biti? Večno neće.

Da sam na njegovom mestu, bio bih zabrinut. Veoma zabrinut. On za druge ni pišljiva boba ne daje. To znamo. On jedino o sebi i svojoj vlasti brine. I to znamo.

A ni to ne ume. Uporno se okružuje onima koji će mu sutra smrsiti konce. Tad će dockan biti.

I pitaće se u košmarnim snovima „Ko je smestio Zeki Rodžeru?“

Svi će ti smestiti, nesrećniče. Svi. Uhvatiće te u zamku koju si sam postavio. Hteo si drugima da naudiš, činio si pakost nedužnima, suzu nisi kanuo za nevino stradale.

Vratiće ti se. Vratiće ti tvoji. Računaj na to.

Takvu si sudbinu izabrao. U kombinaciji gluposti i pretencioznosti. Riskantna rabota, nesrećniče. Daj Bože da nije i pogibeljna.
Studenti-blokaderi su tvoj spas. Tvoje izbavljenje. Tvoj izlaz iz bezizlaza.

Ne razumeš?

Znam da ne razumeš.

Ne veruješ?

Znam da ne veruješ.

U tome i leži tvoj najveći problem.

A Srbija?

Nju posle tebe očekuje ogroman zadatak. Da nadvisi sebe, promeni se iz osnova i, konačno, pronađe ispravan put.
One koji dolaze, videćemo danas.

Na kraju, još jedna opaska sasvim drugačije vrste.

Rečenični sklop „bez da“ direktno je preuzet iz nemačkog (Ohne dass) i suprotan je duhu srpskog jezika. Rogobatan je i agramatičan. Obratite pažnju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.