Osnivanje srpske antiškole: trostruka negacija

Na to liči ovaj žalostan pokušaj aktuelnog predsednika Srbije i patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Nijednom se više ne sviđa Beogradski univerzitet. Suviše je pobunjenički, nepokoran, neposlušan. Suviše je dozvolio slobode. I suviše slobodoumnosti. Zato će ovaj genijalni dvojac napraviti školu po svom kusu. Po svojoj meri i potrebi. Po svojoj zamisli. Školu u kojoj će se školovati huligani, kriminalci, uličari, batinaši. Društveni talog najgore vrste. Upravo onaj „narod“ na koji se, po vlastitoj tvrdnji, oslanjao predsednik Srbije onog 15. marta prošle godine.

Neće tamo biti mesta za fiziku elementarnih čestica ili molekularnu spektroskopiju. Neće biti Monteskjea i Rusoa. Neće se izučavati ni Nikejska vera, ni Kalvinova reforma. Koga to zanima? Čemu to nepotrebno znanje? Podrobna ekspertiza? Nikom.

Nezavisnost mišljenja, to je najveća nacionalna pošast. Šta treba? Da obrazujemo nove generacije blokadera? Nipošto. Nikad. Ni po koju cenu. U našoj novosnovanoj instituciji (koja neće biti predmetna, jer je predmetna samo jedna) neće biti nikog i ničeg što ne ispunjava uslove za zaluđivanje i ispiranje mozgova. Za disciplinovanje i prevaspitavanje. Rekoh, antiškola. Po domašaju dvojice ovdašnjih vlastodržaca. Tačnije, jednog vlastodržca i njegovog skutonoše s kamilavkom na glavi.

Očekujem katedru za prostakluk, posebno odeljenje za nasilnost, odsek za psovanje i vređanje, specijalističke studije za zloupotrebu i manipulaciju, ubrzan kurs vulgarnosti i vulgarizacije. I odvojen resor za izučavanje istorije i načina delovanja državne bezbednosti. UDBA iza svega i iza svakog. Zna se.

No, šalu na stranu. Opora je.

Najstariji evropska sveučilišta jesu nastala u krilu Rimokatoličke crkve. Univerziteti u Parizu, Salamanki i Padovi spadaju u tu kategoriju. I u Bolonji, naravno. Ali su se sva ona, kroz vekove mračnjaštva, borila, i konačno izborila za potpunu sekularizaciju. Za odvajanje od crkvenog diktata. I danas ponegde postoje fakultetske kapele sa drvenim klupama, molitvenicima i pevicama kao uspomene na davne dane. Odavno se u njima ne vrše religiozni obredi niti ih redovno posećuju sveštenici i đakoni. Tempi passati, rekli bi Italijani.

Dakle, pravac razvoja univerziteta u Evropi je očigledan. Od crkvenog pokroviteljstva do najviših stepenica naučnosti. Od sholasticizma do prosvećene misli.

Naša tradicija je očiglednija. Ni Dositejeva Velika škola, ni Licej, ni potonja Velika škola, ni Beogradski univerzitet, nisu se nalazili pod patronatom crkve. I u kneževini i u kraljevini, srpsko visoko školstvo je bilo autonomno i laicističko. Veoma zadojeno pozitivizmom, prevlađujućim pogledom na svet tokom druge polovine devetnaestog veka. Najveći broj srpskih univerzitetskih nastavnika u tom periodu obrazovan je na prestižnim evropskim univerzitetima. Prvo u Nemačkoj i Austriji, docnije u Francuskoj, donoseći u Srbiju taj duh naučne istinitosti zasnovane na proverivosti i dokazivosti.

Pitanje vere u Boga ostalo je na suprotnoj strani. Na strani individualnog i intimno doživljaja mada, ruku na srce, retki su bili istinski vernici među univerzitetskim kadrom u negdašnjoj Srbiji. Zatucanost, očito, nije pretežna osobina Srba. Mi smo pola stoleća i duže muku mučili sa drugačijom, ništa manje zaglupljujućom, dogmom. Bilo je to doba u kome se sve, apsolutno sve, tumačilo u isključivom i ekstremno kategoričnom obrascu u kom se ideologija proglašavala za naučnu istinu.

Jedva se iz tog gvozdenog zagrljaja izbavismo, ako se uopšte i do kraja izbavismo. Sad nam vlast, uz podršku crkve, nudi istovetno jednoumlje. Jednodimenzionalnost. Jednostranost. Nauka je sva u sumnji, u preispitivanju, u traganju i otkrivanju. Bez otvorenog duha nema nauke. Nema ni istine. Objektivizovane i racionalizovane istine.

Umesto da ohrabruju mlade ljude na odgovorno, utemeljeno, ali slobodno mišljenje, ova dvojica velikodostojnika bi da ih što dublje gurnu u predrasudu, samozavaravanje i zabludu. U kalup. Kratkotalasnost. Mentalnu zakržljalost.

Jer, ni njih dvojica ne vole znanje. Imaju ga u minimalnim količinama. U izbledelim tragovima, u preskočenim školskim lekcijama, nepročitanim knjigama, neshvaćenim teorijama. Dvojica poluintelektualaca bi da prave univerzitet. „Videla žaba da se konj potkiva, pa bi i ona“, kad moram da kažem.

Ugled univerziteta gradi se godinama. Vekovima. Pomenuh Bolonju. Reč je o poznom jedanaestom veku. Pariz – sredina dvanaestog, Salamanka i Padova – početak trinaestog.

Univerzitet u Beogradu obeležava sto dvadeset i prvu godinu svog postojanja. Malo li je?

A oni bi navrat-nanos, preko noći i na brzu ruku, da oforme novu visoku školu. Jednim potezom pera. Ne biva, neuka gospodo! Ne biva!

Opomenuh onomad crkvu i njene velmože. Ukazah na naopak put i hrišćanska ogrešenja. Prozvah ih, skrenuh pažnju, podigoh glas. Oni i dalje teraju po svom. Iz jedne koještarije u drugu. Iz jednog greha u drugi. Iz jedne pogubnosti u drugu.

Imam jedno pitanje za dične osnivače buduće antidržavne anticrkvene antiškole.

Hoće li biti besplatna ili će se naplaćivati školarina? Hoće li biti još jedan u nizu skupih i bezvrednih nadriuniverziteta što preplaviše Srbiju? Lažne diplome na prodaju. Samo nam je to falilo.

Naša je prva nacionalna dužnost i najviši nacionalni interes da razvijamo i unapređujemo srpsku prosvetu. Od osnovne škole do doktorata. Da imamo profesore vrhunskog ranga sa titulama najuglednijih svetskih univerziteta. Potrebna nam je kopča, veza, mreža odnosa i kontakata, s onim najboljim i najučenijim što čovečanstvo ima. Potrebna nam je smelost, iskorak, vizija.

Sveti zadatak odgovorne vlasti je baš u tome. Da pomaže, finansira i omogućuje napredak učenosti i znanja. Intelektualnu emancipaciju i širinu vidika.
Srpski univerzitet, to su univerziteti U Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Njih treba objediniti i osnažiti. Uliti im novu snagu i novo pouzdanje. Nov elan.

Pružiti im međunarodnu šansu, pustiti ih da oslobode sav svoj potencijal.

Srbija pobeđuje ako on i njegovi budu poraženi.

Naposletku, još jedan vapaj za spas srpskog jezika.

Glagol „treba“ ima samo treće lice jednine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.