Šta nas čeka? Pa, nasilje i teška borba za slobodu

Budućnost nije lepa za one koji bi trebalo da je izvedu do granica i u okvirima u kojima koji bi ona mogla da postane nešto drugo u odnosu na aktuelnost.

To je ogroman teret, ogromna odgovornost. Za jedno iznureno društvo, građanke i građane i njihovu decu…, iznerene ratom i ratnozločnačkim režimom, koji i dan danas vlada, posle više od trideset godina. Od ratova na području bivše Jugoslavije.

Decenije najveće bruke u istoriji srpskog naroda. Genocida i ratnih zločina koji su rezultirali stotinama godina robije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Za sve direktne izvršioce zločina političkih učitelja dvojca na vlasti i dan danas – Aleksandra Vučića i Ivice Dačića.

Bez savesti, bez obraza, bez pokajanja, vladaju suvereno i u potpunosti. Korak po korak, lagano, izolujući Srbiju od ostatka Evrope. Ionako izolovanu, osim u onom delu koji se skorijoj istorijskoj epohi dogodio par godina posle petooktobarske revolucije kada su njihovi politički učitelji i uzori Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj isporučeni Hagu.

Što „dobrovoljno“, što sa lisicama na rukama.

Dok je vladao streljani premijer Zoran Đinđić.

Godišnjice zločina idu jedna za drugom, a nama su na vlasti njihovi politički inspiratori. Najdirektniji i najbrutalniji. Kakve Evropa nije videla od Drugog svetskog rata.

To su činjenice. Znam da mnoge nerviraju ovakve vrste podsećanja, ali to nisu podsećanja, ona dolaze tek kada Vučić i Dačić više ne budu vladali Srbijom. Da se ne ponovi.

Kako je takav slučaj izostaje, nižu oni, stoga, sada sopstvene, čiji su isključivi nosioci. One u mirnodobskim prilikama. Prema sopstvenim građankama i građanima. Osuđuju i tuku, bez egzistencije ostavljaju svakog ko se usudi da digne glavu i pokaže otpor prema nasilju koji sprovode. Korupcijom i zahtevima za podaničkim odnosom prema njima.

Sada su, pred izbore, odlučili da malo odreše kesu, našu, budžetsku, i da za glas potkupe najsiromašnije i najosetljivije slojeve društva. Interesantno da uz tu vest ide podatak da u Srbiji živi imopozantan broj milijardera, kao i milionera. Ekipa za jahanje na grbači jednog od najsiromašnijih naroda na evropskom tlu. Bez trunke stida i bruke. Sve za njihov džep. Za njihovu slobodu. Slobodu ratnih profitera i huškača i njihovih negadjivih saboraca.

Prosipaju malo novca osiromašenom, obeznađenom narodu, koji će od toga imati koristi u smislu toga da ode i kupi ono što dugo nije mogao, osnovne životne namirnice. Za par nedelja.

Naznačimo, u Vučićevoj Srbiji živi skoro pola miliona penzionera, tačnije 459.000, koji primaju penziju nižu od 31.000 dinara. Više od 240.000 penzionera prima manje od 24.000 dinara, dok više od 52.000 njih mesečno preživljava sa manje od 10.000 dinara.

Ništa više od takvih statičkih podataka nije moglo da se očekuje od ljudi koji su bili na strani Ratka Mladića, Radovana Karadžića, koji su svoj politički imidž gradili na najgorim ljudskim porivima zasnovanim na lažima koje su im plasirali kako bi oni mogli da od toga finansijski profitiraju.

Sada više nemaju konkretnog spoljnog neprijatelja da huškaju sopstveni narod da se digne na oružje i ide u saoubistvo ili pod njihovim komandama – ratno zločinstvo. Sada im je preostalo samo da okrenu nas jedne protiv drugih, da se međusobno ubijamo kako bi oni iz toga izvlačili materijalne koristi za sebe.

Upravo nas vrtlog i kulminacija takvog ishoda očekuje na jesen. Koja neće biti ni vruća ni vrela, biće brutalna, nepodnošljiva, gadna, tražiće od svakog borca za slobodu najveći mogući napor da izdrži, da istrpi teror pada diktatora, ako do toga uopšte bude došlo. Sve zavisi od ove „drue strane“. Da li je spremna na to.

To je potpuno neizvesno, jer ko i dalje ima snage, svaka mu čast.