Snežana Čongradin

Sudeći prema načinu na koji se Aleksandar Vučić odnosi prema zločinima Srbije tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, na koje je svesrdno, kao potrčko osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, huškao, dobro bi mu došla jedna Oluja Srba sa Kosova, sa ciljem pokušaja zataškavanja svoje krvave i bratoubilačke političke biografije.

Potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić, koji se dovodi u vezu sa ubistvom Olivera Ivanovića kao organizator kriminalne grupe koja je pomagala u zločinu, snimio je video poruku u Leposaviću, na severu Kosova.

Kada je pre nekoliko dana radnik Fijata izašao iz Vlade Srbije, nakon razgovora sa premijerkom Anom Brnabić o osnovnim uslovima života zaposlenih u toj kompaniji, odnosno egzistencijalnoj budućnosti svih zaposlenih i onima koji zavise od njihovih plata, delovao je kao da je upravo, u ime logoraša, pregovarao sa onim koji je „vlasnik“ tog logora, koji ga je u logor smestio, te sada namerava da mu oduzme i tu koricu logoraškog hleba.

Sabor Srpske pravoslavne crkve dogodio se juče u Predsedništvu Srbije. Naviknuti na mnogo goru situaciju od ove, u kojoj se u sekularnoj državi jedan skup popova odvija u kabinetu predsednika, trebalo bi napomenuti da su država i crkva u Srbiji, u poslednjih trideset godina, delovali uvek, manje-više, u saglasju.

Sećate se kad je Slobodan Milošević bio vrhovni komandant? Kada je vojska bila obavezna i kada su se ispraćaji u kasarne, preciznije – na ratišta, događala, u najvećem broju slučajeva, uz ponos i slavlje roditelja muške dece?

Promena se dešava. Koruptivni režim sa teretom ratno huškačke prošlosti je odlučio da pokuša da preživi.

Odgovor Aleksandra Vučića predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću i Aljbinu Kurtiju, premijeru Kosova, da bi pre bio vuk samotnjak nego bestidna i nemoralna hijena, odvija se u kontekstu trošenja novca poreskih obveznika, građana Srbije, na kinesko oružje i šepurenje njime pred građanima regiona.

Ovih dana obeležava se trideset godina od početka srpske agresije na Bosnu.

Zalažete se za sistemske promene, a da li se sećate 2003. godine?

Stavljati takozvani državni interes iznad očigledne smrti, patnji žrtava agresije, kao i činjenica o profiterstvu bolesnih umova koji sprovode pokolj nevinih civila, ubijajući ih i isterujući ih u milionima iz svojih domova, karakterističan je, ponovo jedinstven na evropskom tlu.

Kukavički strah nezrelih političara, nedoraslih izazovima, u kojima pretenduju da preuzmu funkcije od višedecenijski dokazanih ratnih huškača i profitera, korumpiranih i otuđenih od patnje siromaštva običnih ljudi, odmah je po tragičnom utisku iza onih sa sramnim kalkulacijama aktuelnog režima Aleksandra Vučića, računanjem i pretvaranjem nesreće, smrti i gladi ljudi zahvaćenih ratom koje god nacije ili verske opredeljenosti bili, u navodni državni interes.

Život proveden u diktatorskim režimima daje svojevrstan pogled i način razumevanja sveta koji nas okružuje.

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, naveliko prepoznat širom sveta kao autokratski vladar, među najkorumpiranijim na evropskom tlu, prema postojećim i lako dostupnim izveštajima međunarodnih organizacija, koje se bave merenjima takvih nakaradnosti, preciznije, nesreće građana kojima lopovski režima vladaju, istakao se ponovo u punom „sjaju“, pre dva dana, tokom proslave Dana državnosti naše države.

Duboko siromaštvo, postratne traume zločinačke države, bolesti koje bez gomile love nemaju gde da se izleče, neobrazovanje i nekultura, prinudna poslušnost u odnosu na moćnike, lopove i nasilnike okačene o vrat nesrećnog i strahom uslovljenog čoveka, naučenog da sa ciljem opstanka ili „gazi preko mrtvih“ ili se prepusti da bude zgažen, odavno je ovdašnje društvo odredilo tako da je iole racionalan pogled u potpunosti zamagljen, čak višestruko začuđujući u svom postojanju.

Predsednički kandidat Ujedinjene opozicije, Zdravko Ponoš, izjavio je da je njegov uslov za prihvatanje kandidature jedinstvo opozicije.