Snežana Čongradin

Negiranje genocida i drugih ratnih zločina kao i veličanje ratnih zločinaca od juče je zabranjeno u Bosni i Hercegovini.

Svet Aleksandra Vulina, ministra unutrašnjih poslova, dolazi direktno iz najdubljeg kruga pakla.

To je potpuno jasno, to je tako bilo 30 godina unazad. Izborićete se za bolje izborne uslove, svakako, ali u nečemu što je realno, prihvatljivo i što je održivo.

Ne postoji čvršći odraz i dosledniji kontinuitet ratnozločinačke mašinerije režima Slobodana Miloševića od onog koji predstavljaju dvojica haških optuženika, koji već dvadeset godina čekaju konačnu presudu – Jovica Stanišić i Frenki Simatović.

„Jesu li samo srpske ruke krvave?“, pitao je predsednik države, Aleksandar Vučić, u Skupštini Srbije, jedinog opozicionog poslanika u ovdašnjem parlamentu, Šaipa Kamberija iz Ujedinjene doline – SDA.

Najpre je ujutru, uživo u programu jedne od režimskih televizija, premijerka Ana Brnabić vidno zabrinuta rekla da su njeno srce, duša i mozak u Briselu, uz predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, prilikom prvog susreta sa premijerom Kosova Albinom Kurtijem u procesu zvanom „dijalog“ između dve države.

Razume se da ni Srbi, ni srpski narod nisu osuđeni za genocid.

Velikosrpska politika, odustajanje od suvereniteta nad sopstvenom državom zbog neodricanja od pretenzija na teritorije susednih država nekadašnje Jugoslavije, u kojima žive građani koji se izjašnjavaju i „osećaju“ kao Srbi, kao i nesuočavanje sa ratnim zločinima, preciznije protagonistima takve politike – aktuelnom vlastodržačkom garniturom u Srbiji – identičnom po sadržaju onoj iz devedesetih godina prošlog veka – svaki čas izleće iz avlije kao besni pas koji ujeda i kida svakog ko se usudi da prođe „našom“ avlijom.

Negde u brdima iznad Kotora, na teritoriji, u narodu poznatom po Kavačkom klanu, nalazi se Kuća slobodne misli, crnogorske nevladine organizacije Anima – Centra za žensko i mirovno obrazovanje – Kotor.

Građani Srbije žive u drastično različitim ekonomskim, socijalnim i kulturnim okvirima i uslovima, pa je u skladu sa tim, pogotovo danas, učestalo pitanje – a, što ste do sada ćutali – u kontekstu saznanja i iznošenja konkretnih dokaza za zločine, koje su počinili pojedinci sa pozicija sile, vlasti i decenijama nagomilavane moći, gotovo nepristojno.

Prebacivanje slučaja moguće pedofilije u jagodinskom hotelu i restoranu sa prenoćištem, pod simboličnim nazivom Tigar, iz sfere i sa pozicija žrtava, maloletnica, u prostor političke borbe opozicije i predstavnika vladajućeg režima, najopasnija i, u odnosu na žrtve, najbrutalnija je stvar koju učesnici u javnom životu mogu da učine.

I zločinac i žrtva, i Kosovo i Evropska unija, i Rusija i EU, i otcepljenje Republike Srpske i celovitost Bosne i Hercegovine, i čist vazduh i deponija Evrope i ostalih investitora, zagađivača životne sredine, i da sam vakser, ali i da me ne mrze antivakseri, odnosno – i za poštovanje epidemioloških mera i svuda da se u javnosti pojavljujem bez maske…

Ovih dana, osim sramnih pokušaja rehabilitacije diktatora i zločinca Slobodana Miloševića od strane njegovih naslednika, podržavaoca i ostalih javnih radnika sklonih opravdavanju uzroka i posledica najvećeg krvoprolića na evropskom tlu u novijoj istoriji, u reakcijama na seriju „Porodica“ – o njegovim poslednjim danima na slobodi – preovlađuju i drugi, iako s druge strane od ove podržavalačke, sa aspekta ljudskosti – takođe, sramni glasovi.

Neće ih narod, narod hoće nas koji smo uzurpirali sve poluge vlasti, stavili medije pod apsolutnu kontrolu, koristeći ih kao pogon za ostvarenje naših ličnih naspram javnog i interesa svih građana tako što lažno izveštaju o našim navodnim uspesima u obavljanju najviših državnih funkcija, a o njima da su najgori lopovski i kriminalni ološ.

Građani Srbije dočekali su još jednu godišnjicu NATO bombardovanja, čak 22, pod vlašću partija zbog čije politike su im se i sručile bombe na glavu.