Beli listić

Juče je bio specijalni dan. Plakala sam od sreće. Ježila se od zadovoljstva.

Ksenija Radovanović je aktivistkinja inicijative Ne da(vi)mo Beograd.

Kada predsednik Srbije kaže da ne bi trebalo tragati za razlozima za sukobe već za pomirenjem, u kontekstu potpisivanja obavezujućeg sporazuma sa kosovskim vlastima, u svetu umre još jedna panda.

Šta se može očekivati od sprovoditelja ratnozločinačke politike devedesetih, Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, dvadeset godina posle, na pozicijama vlasti, kada osete da je kraj njihovoj vladavini blizu? Represija je, čini se, slaba reč. Nasilje, takođe.

Redari protesta i građanske pobune protiv režima Aleksandra Vučića u Beogradu već nekoliko nedelja unazad pokušavali su da spreče demonstrante koji, osim što predstavljaju jedan od najkritičkijih osvrta protiv lidera Srpske napredne stranke...

Gramzivost, borba za opstanak i prevlast, otimačina, gaženje preko mrtvih i bolesnih, iskorištavanje, opako laganje, težak lopovluk, kao i dubok i miran san naspram svih ovih osnovnih i najopakijih grehova koji odlikuju ovdašnju političku elitu, osnovne su njihove osobine ...

Da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kukavica sledstveno je iz činjenica iz njegove političke karijere koja seže duboko, do ranih devedesetih godina, kada su srpske horde rata harale republikama bivše Jugoslavije.

Burazeru, ti treba stalno da ponavljaš da si pogrešio. Svaki dan da govoriš da si pogrešio..., preneo je preksinoć građanima novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana, Sergej Trifunović, ono što je navodno rekao bivšem gradonačelniku Beograda i lideru Saveza za Srbiju, Draganu Đilasu.

Dragan Đilas je bivši gradonačelnik Beograda, visoki funkcioner Demokratske stranke, tokom njene petogodišnje vladavine, potom, u prvim godinama vlasti Aleksandra Vučića, na čelu Košarkaškog saveza, funkciji na kojoj nije bilo moguće biti bez dozvole aktuelnih vlastodržaca, odnosno korumpiranih političkih gadova, čiji je danas jedan od najžešći političkih neprijatelja.

Na godišnjicu ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića, u trenutku kada opozicija preusmerava motiv sve masovnijih protesta protiv vlasti ovom povodu, jer istina o zločinu nad čovekom koji je, takođe, bio jasno protiv političke postavke Srpske napredne stranke, još nije rasvetljena, saopštava se javnosti jedna, po sadržaju i pretežno dominirajućem kontekstu, nametljivo sumnjiva presuda.

Odnos prema ratnozločinačkoj prošlosti, genocidu, ratnom profiterstvu, slanju sopstvenih građana u smrt i inspirisanju na zločin, kao i propagandi koja je smestila građane Srbije u centar novije istorije kao agresore i primitivce negadljive na smrt pripadnika drugih naroda, nisu sekundarne, društvene i političke teme.

Pamet nacionalističkih i diktatorskih režima precenjena je u ovdašnjim prilikama. Ne računa se na njihovu glupost koja proizilazi iz nečovečnosti i neljudskosti svojstvene njihovim ratno huškačkim i duboko koruptivnim svojstvima.

Očigledno je da se politika na ovim prostorima shvata pretežno kao mogućnost bogaćenja, lične promocije, dostizanja ciljeva koji nisu podudarni sa namerama upravljanja opštim dobrom i brigom o najvećem broju članova zajednice, odnosno onima kojima je najteže.

Fenomen pozivanja na proteste protiv vlasti, koja je korumpirana najtežim okovima protiv siromašnih, ali i ratno-zločinačka, sa iskustvom pozivanja na ubijanje drugih naroda i samoubistvo sopstvenog, dok je istovremeno utvrđivala svoj materijalno - politički status, iako evidentno preko potrebno, problematično je na više nivoa.

Bošku Obradoviću, obožavatelju ratnih zločinaca i ubica, ili, pak, "samo" onome ko je u stanju i ima obraz ili stomak da na veličanju onih koji su počinili genocid, gradi imidž političara i prikuplja glasove, uopšte ne stoji "žuti prsluk".