Izbori su, ljudi!

Pa, ne, nisu nezavisni mediji od režima Vučiča napravili to da se svuda u svetu čuje da on jeste jedan autokratski vladar, zamalo – diktator apsolutni.

O tome govore konkretni brojevi, merenja stepena korupcije, sknavljenja vladavine prava, slobode medija, brutalnih napada njegovih lojalista, crnokapuljaša na građanke i građane koji se usude da izađu na ulice i dignu glas protiv vlasti. Sve je zabeleženo u međunarodnim organizacijama. Šta mi imamo više o tome da pričamo. Brojevi su nemilosrdni. I prema pobunjenicima, njihovim sudbinama, ali i prema subnini Vučića prema spolja.

O tome govore činjenice o brojnim aktivistima koji su proterani iz države ili uvučeni u buđave ćelije ovdašnjeg sistema sankcija, bez ikakvog razloga i pojma. Samo zato što su se odlučili da kažu – ne, nećemo ovakav vid neslobode života. Mirno protestovali.

Organizovali blokade institucija u kojima su zarobljeni.

Teško je za godinu dana od kada je ceo pokret protiv rušenja autokrate Aleksandra Vučića započeo svoju borbu organizovati sve aktere i sjediniti ih u jedan tok koji bi bio najproduktivniji u trenutku kada dođe do toga da se izađe na birališta i odbrani volja građanki i građana Srbije.

Ugasio je sve pobunjene glasove, surovo ih je kaznio, podelio otkaze, ugušio skoro svaki glas. Njegova medijska mašinerija koju plaća našim parama da bi ostao na vlasti radi punom parom. Čak i oni koji nisu nikada verovali onima koji su protiv njegovog režima, više ne mogu da veruju šta čuju putem tih kanala.

Da li se on zaigrao, da li shvata da pada sa vlasti pa ne zna šta radi, ili je to baš dobro za održivost jednog takvog sistema, pa njemu sad raste rejting zatezanjem kaiša prema svima koji misle drugačije u izbornoj godini, pitanje je za milion dolara. Ja mislim za manje.

Autokrata, zamalo diktator, Aleksandar Vučić, nije toliko mudar. On radi ono što jedino može i šta mu je preostalo. Guši i poslednji trzaj pobune jer zna da mu nema pomoći. Ali, što da ne proba sve, kad je već takva situacija.

Nema šta da izgubi, rekao bi naš narod.

S druge strane, pitanje je šta rade ovi koji su preuzeli na sebe svoj deo posla da ispunjavaju ciljeve javnog interesa i rade na tome da se jedan koruptivan, lažovski, iz devedesetih – ratnozločinački režim – koji vlada Srbijom i dan danas, sruši.

Teška je to tema.

Niko ni sa kim ne razgovara. Niko ne kaže, ova moja pobuna nema smisla ako se kreće samo u smeru ostvarenja unutar posla kojim se bavim. Spremna i spreman sam da odmah i u svakoj sekundi uradim sve da sprečim dalje laži i manupulaciju koju režim sprovodi nad građankama i građanima moje države.

Ne dam, neću da dam, hoću da se borim protiv laži, lopovluka, recite mi gde da idem i šta da radim.

Međutim, taj brod, da se vratimo na početak teksta, nema kormilara, nema navigaciju. Oni koji bi to trebalo da ispostave ćute, neće da sarađuju sa ostalim opozicionim stranakama i pobunjenim delovima društva…

Kao da ih nema, a toliko ih je!

A, svi čuče i čekaju na znak da skoče, ali onaj koji bi trebalo da oglasi početak pobune do kraja, a to je studentski pokret – ćuti.

Zašto?

Kakve veze više imaju imena na listi i broj kolona opozicionih partija koji izlaze na izbore? Koga to briga više? Društvo se nalazi u situaciji kada će svaki normalan čovek reći – ja hoću da ovo menjam, šta je potrebno da uradim?

Neću u EU, hoću u EU, neću u Rusiju, hoću… Baš volim Kinu ili Trampa… Koga briga?

Neću da me lažu, da me kradu, neću ovakvo okruženje za našu decu, biram život, a ne smrt u diktatorskom režimu.

Kraj.

Recite, gde da krenem i šta da radim? Izbori su, ljudi.