Mali skup u Raškoj

Na nevelikom skupu govorio je rektor BU Vladan Đokić, držeći u ruci, pomalo nespretno, crvenu majicu sa napisom “Studenti pobeđuju”.

To je čovek koji će, očito biti glavni protivnik Aleksandru Vučiću na parlamentarnim izborima. Đokić govori kao ono što i jeste – arhitekta. Zahvalio se Raščanima i Raščankama, što uspevaju da održe svoj lepi grad u dobrom stanju, pomenuvši i da je ovo jedan od prvih gradova u Srbiji podignut po urbanoj matrici, po odlasku Turaka.

Dobro je to zvučalo, i stručno i ljudski, naročito u ovo vreme kad i politički portali objavljuju čitane tekstove o našem urbanizmu posle oslobađanja od turske imperije.

Sušta je to suprotnost Vučićevoj ultrakampanji, toj opsesivnoj predstavi narodnog slavlja pod belim šatorima okićenim parolama “Srbija pobeđuje” uz državni grb, tim usklicima njegovom srpstvu u čast, toj veštačkoj veselosti, raspevanosti i raspojasanosti, i tom navodnom poverenju u geopolitičko umeće vladara.

Baš takva slika tog skromnog skupa u Raški, te skromne nesavršenosti, jesta ona koja bi Vučićevu kampanju mogla da dovede do poraza.

To je upravo ono što Vučić pokušava da proizvede, tvrdeći da je hrabro odlučio da se za povratak na mesto premijera nadmeće kao “obični građanin”.

Kao “obični građanin” on poslednjih 12 godina nije pobeđivao. I 2014. kada mu je zbog hapšenja Miroslava Miškovića, popularnost bila najmanje veštačka, kampanju za premijera vodio je sa mesta prvog potpredsednika Vlade i ministra odbrane, te koordinatora službi bezbednosti, iako u tehničkom mandatu, ali u mandatu.

Sada Vučić tvrdi da se vraća u cipele običnog građanina, da će prvo dati ostavku na mesto predsednika države, pa tek onda staviti svoje ime na izbornu listu SNS, dakle pustiće se sa vlasti sam.

A kad se sam pusti, sve tvrdeći da je to istorijski nesebičan čin, to ga lako može koštati poraza, a da sve ono veselje postane mitska slika uvoda u pad.

Tvrdi se naravno, da Vučić i dalje isprobava scenarije, da ostavlja manevarski prostor za promene u hodu, iz čega se može zaključiti samo to da nikome ne veruje, posebno ne najbližim saradnicima i najdužim saveznicima.

Dešavanja u vezi optužnice za pad nadstrešnice u Novom Sadu, jasno nagoveštavaju da postoji rat, rekli bi hirbridni, dva krila u vlasti, i da se vodi oko toga ko će biti proglašen pravno odgovornim za tu tragediju koja je pokrenula studentsku pobunu. I da će, može biti, jedno krilo u vlasti pokušati da na izborima, preda ono drugo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.