Radnička klasa je uzdigla fudbal a sada ga kapitalisti eksploatišu

Ovaj gest u suštini i nije ekskluzivna vest jer Englezi to rade skoro 20 godina i već su na taj način donirali više od 20 miliona evra humanitarnim organizacijama. I bez te ekskluzivnosti postupak fudbalera Gordog Albiona ponovo je potvrdio da fudbal nije samo mašina za profit, zašta ga optužuju pojedini kritičari, nego da u svom DNK i dalje nosi neke od najvećih civilizacijskih vrednosti.

Između ostalih, i inkluzivnost. Tek završeno svetsko fudbalsko prvenstvo bilo je najinkluzivnije, pokazalo je kako fudbal prihvata i ravnopravno uključuje sve ljude bez obzira na različitosti i tako nastavlja da ujedinjuje svet i dalje podstiče globalizaciju. Sa nepodeljenim simpatijama i velikom podrškom dočekani su debitanti Zelenortska Ostrva, Kurasao, Jordan i Uzbekistan ali i povratnici Južna Afrika, Demokratska Republika Kongo, Haiti, Irak, Austrija, Norveška, Škotska, Turska, Češka. Odluka da se na 48 poveća broj reprezentacija koje učestvuju na završnom turniru bio je jedan od značajnih doprinosa tom cilju, iako je bilo i žestokih protivnika proširenja koji nisu želeli da razumeju suštinu ideje.

Rast „fudbalske industrije“, tako očigledan na tek završenom 23. Mundijalu, doprinosi i smanjenju ekstremnog siromaštva širom sveta. Gotovo svi koji su bili uključeni u ovaj događaj postali su bogatiji a navijači su uživali u takmičenju u konkurentnosti i izvrsnosti naspram populističke svakodnevice stabilnosti i prosečnosti. Za vreme i posle nekih utakmica, na kojima je demonstrirana politička volja i tehnološka samovolja, navijači i gotovo kompletna fudbalska javnost insistirali su na vladavini prava a ne vladavini pojedinaca (Donald Tramp, na primer).

Navijači, igrači i mediji bili su ogorčeni kad su se fudbalska pravila neravnomerno sprovodila i kad je bilo očigledno favorizovanje pojedinih reprezentacija. Ovacijama su ispraćane sudije koje su dosledno sprovodile pravila fudbalske igre. Zar fudbal posle Mundijala nije dobar primer kako bi trebalo da se ponašaju građani u svakodnevnom životu prema izabranim političarima koji krše pravila i favorizuju ljubimce?

Mundijal 2026. pokazao je još nešto zanimljivo – da navijači razumeju da su najbolji fudbaleri (bez obzira na poreklo, nacionalnost i veru) dobro plaćeni s razlogom i da ne pripadaju sloju „zlih bogataša“ koje treba ekstra oporezovati.

Činjenica je da se mnogo toga i za vreme ovog šampionata vrtelo oko novca (kapitala). Iako je fudbal igra miliona (kaže se, siromašnih) navijača ne znači da je FIFA dobrotvorna humanitarna organizacija. Naprotiv, svetski fudbalski turnir i ovog puta je opravdao status mašine za pravljenje profita. Svetsko prvenstvo je u svakom pogledu – organizacionom, logističkom, bezbednosnom, finansijskom – zahtevna manifestacija. I zato skupa.

Sa Mundijalom 2026. FIFA je pametno „igrala“ – smanjila je troškove i minimalizovala rizik tako što je uzela tri domaćina (Meksiko, Kanada, SAD), povećala na 48 broj učesnika i oslonila se na postojeću (ponegde minimalno modernizovanu) infrastruktura (stadione). Bio je to inovativni format koji je promenio profil rizika ovog događaja.

Kapitalizovano je sve što je moglo da se monetizuje, od VIP ulaznica (čija je cena bila više desetina hiljada dolara) i trominutne pauze za osveženje (2,4 milijarde dolara od reklama) do trave sa terena MetLJaf stadiona (komad 17,5×17,5×17,5 centimetara prodaje se za 450 dolara). FIFA će od ovog Mundijala prihodovati oko devet milijardi dolara, što je 1,5 milijardu dolara više nego što je bio prihod od Mundijala 2022. u Kataru. Nema mnogo kompanija u svetu koje za četiri godine uvećaju prihod 20 odsto. Od tog kolača 48 ekipa učesnica dobiće parče vredno 871 milion dolara.

Najviše prihoda i ovog puta donose televizijska i emitovana prava, marketing i sponzorstva, prodaja karata i ugostiteljstvo. I pre nego što je počelo takmičenje zlurado se nagađalo kako će poseta utakmicama doživeti nezapamćeni fijasko zbog visokih cena ulaznica što će naneti neprocenjivu štetu Svetskog fudbalskoj organizaciji. Čak je i ugledni Ekonomist tvrdio je da su cene ulaznica bezobrazno visoke a da održavanje Svetskog prvenstva (uglavnom) u Americi označava konačnu pobedu krupnog kapitala nad igrom.

Špekulisalo se na sve strane da će poseta biti drastično mala jer je, navodno, kapital ubio radničku dušu fudbala. Predviđanje o poseti nije se potvrdilo. Naprotiv, na stadionima je u prvih 100 utakmica bilo više od 6,5 miliona navijača (zajedno i radničkih „duša“ i prebogatih VIP-ovaca), što je više nego na prethodna dva svetska prvenstva zajedno. Tako je ovogodišnji Mundijal postao najposećeniji u istoriji.

A što se tiče kapitala, činjenica je da se fudbal generalno (od svetskog prvenstva do nacionalnih liga) leluja između sveopšte pristupačnosti (prošlost) i tržišta (što bi rekao omraženi Švajcarac Đani Infantino „Nalazimo se na tržištu na kojem je zabava najrazvijenija na svetu. Zato moramo da primenjujemo tržišne cene“).

Iako ima istraživanja koja sugerišu da su se cene karata za finale Svetskog prvenstva, prilagođene inflaciji, jedva menjale u poslednje tri decenije ostaje otvoreno pitanje zašto su te tržišne cene toliko porasle da su ulaznice postale nedostupne navijačima (prevashodno se misli na radničku klasu) koji su, istorijski gledano, fudbal podigli na nivo najvažnije sporedne stvari na svetu. Odgovor leži u tranziciji ukupne svetske ekonomije, našta fudbal nije ostao imun, pa su fudbalski klubovi postali atraktivna imovina (assets) za bogate investicione fondove iz Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, SAD, Velike Britanije, Kine, Indije, Tajlanda, Grčke…

Ta ulaganja nisu bila iracionalna. naprotiv. Čuveni klubovi imali su vredan brend, nudili meku moć novim vlasnicima i bili idealan sef za čuvanje vrednosti kapitala. U promenjenim međunarodnim ekonomskim okolnostima i fudbal se promenio, umesto jeftine zabave radnika-navijača stekao je status premijum investicionog proizvoda i luksuzne imovine. Ta se tranzicija jasno videla i na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Meksiku, Kanadi i SAD – radnička klasa jeste uzdigla fudbal ali ga sada kapitalisti eksploatišu.

Neće biti u pravu teoretičari zavere budu li verovali da je „neko negde“ seo i s predumišljajem odlučio da u ime svetskog kapitala izbaci radničku klasu sa tribina fudbalskih stadiona. Pedesetogodišnja tranzicija fudbala bila je tiha, spora i pratila je logiku transformacije globalne ekonomije. U toj tranziciji prednost su stekli vlasnici imovine (klubova) u odnosu na vlasnike ulaznice za utakmicu.

Sad kad su spuštene zavese naknadne računice pokazaće koliko su od Mundijala 2026. profitirali „satelitski“ biznisi u Meksiku, Kanadi i SAD – hoteli, restorani, prevoznici, bezbednosne službe, oglašivači, mediji, lokalna preduzeća – svi koje je fudbal uvukao u svoju orbitu. Malo ko će biti na gubitku. A ono što se vidi i bez računice je da je fudbal i dalje inovativan, da se stalno menja, da je uvek globalan i da ne gubi naklonost navijača.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.