Bio jednom jedan Energoprojekt

Društvo prijatelja „iz ćoška“, uz tradicionalni subotnji kafeni ritual, evociralo je uspomene na nekadašnje socijalističke gigante, pa je jedan iz grupe izuzetne gospode (exstraordinary gentlemen) privrednika spomenuo Energoprojekt kao graditelja čuvene brane na Nilu. Klimanje glavom kao znak odobravanja trajalo je kratko, dok jedan od prisutnih nije doveo u sumnju iznetu tvrdnju.

Ispostavilo se na kraju lagane polemike (konsultovana i veštačka inteligencija) da je Asuansku branu projektovao sovjetski Hidroprojektni institut, a gradila kompanija „Arapski izvođači radova“ Osmana Ahmeda Osmana koja je tim poslom značajno podigla reputaciju egipatske građevinske industrije. Nema sumnje da bi i Energoprojekt da je gradio branu u Asuanu još više podigao već stečenu reputaciju, kao što je to uspeo posle izgradnje brane Ćira Piura u Peruu.

Demanti o učešću u izgradnji Auanske brane nije umanjio veličinu i značaj Energoprojekta kao jednog od vodećih preduzeća onog vremena, odnosno Titove Jugoslavije.

Sećanja su, međutim, varljiva, pa otuda i izvesna preterivanja u smislu „što nam je milo, to nam se i snilo“. Fenomen je da Energoprojekt, kao uostalom i neka druga propala socijalistička preduzeća iz tog perioda, „bije glas“ extraordinary company kojoj vreme nije umanjilo vrednost. Naprotiv, kako vreme prolazi projektovana kafanska vrednost takvih preduzeća, multiplikovana nostalgičnim sećanjima, navodno samo raste.

Tako i danas, kad su od „onog“ Energoprojekta ostale samo froncle, plasiraju se priče o trenutnoj ogromnoj vrednosti nekadašnjeg socijalističkog giganta koji je bio naš ponos (kao danas mineralna voda „Knjaz Miloš“) i po svetu pronosio slavu jugoslovenskog socijalizma. Prećutkuje se, ili je namerno zaboravljena, činjenica da je najveći deo tih grandioznih poslova za Energoprojekt ugovarao u direktnoj pogodbi i bez tendera predsednik Jugoslavije sa svojim prijateljima predsednicima afričkih, azijskih i latinoameričkih država iz Pokreta nesvrstanih.

Danas, Titovi sledbenici krive aktuelnu državu što je u takvoj spomenarskoj firmi jeftino prodala svoj vlasnički udeo umesto da je otkupila udeo od privatnog vlasnika i postala stoprocentni vlasnik. Tako bi Srbija, argument je zagovornika državotvornog neimarstva, ponovo imala državnu projektantsko-građevinsku firmu koja bi gradila puteve, pruge i elektrane u zemlji i širom sveta. Odnosno, samo bi nastavila dosadašnju veoma kritikovanu praksu tajnih međudržavnih sporazuma i direktnih pogodbi srpskog i predsednika prijateljskih država.

Povod najnovije nostalgije za socijalističkim gigantima bila je odluka države da izađe iz vlasničke strukture Energoprojekta, odnosno da svoj udeo proda većinskom vlasniku. Ta se transakcija odigrala na Berzi.
Međutim, u vezi s Berzom pojavio se nepremostiv problem u glavama iluzionista.

Problem Berze je što se na njoj ne trguje sećanjima, odnosno ne određuje vrednost akcija nekog preduzeća na osnovu uspomena. Berza ne uzima u obzir kakvo je preduzeće bilo pre 30, 40 ili 50 godina, nego kakva su očekivanja investitora (ulagača) za to preduzeće u budućnosti. Berza hoće jednostavno da kaže da se na njoj ne živi od stare slave.

Argument, koji se danas poteže, da je Energoprojekt nekad bio odlična firma i da je imao odlične kadrove ne garantuje ulagačima da će tako biti u budućnosti i da će u toj firmi raditi najbolji projektanti, inženjeri i dunđeri, a ona dobijati velike međunarodne poslove i ostvarivati velike profite. Današnjem Energoprojektu ne ide u prilog činjenica, koju previđaju njegovi obožavaoci (i poneki broker), da nostalgija nije multiplikator na osnovu koga će Berza izračunati vrednost korporativne akcije.

Ima još iluzija koje otežavaju zdravo ekonomsko rasuđivanje o današnjem Energoprojektu. Jedna od najčešćih je da je to bila odlična firma, a onda su došli Đinđićevi reformisti i upropastili je. Ta iluzija je u rangu one stare „da je predratna Jugoslavija bila izuzetno siromašna, a onda su došli Nemci i odneli sve vredno“. Takva misaona akrobatika važi primenjena je i na Energoprojekt.

Nisu Đinđić i reformisti upropastili Energoprojekt, kad su oni došli na vlast Energoprojekt je već bio upokojen. A za poslovnu eutanaziju tog preduzeća bili su zaslužni socijalisti i režim Slobodana Miloševića koji su Srbiju i njenu privredu uveli i držali u desetogodišnjoj međunarodnoj izolaciji. Decenija sankcija zatvorila je svetska tržišta za Energoprojekt. U tom periodu pojavili su se novi konkurenti kao relevatni projektanti i građevinari i zauzeli tržište na kome više nije bilo mesta za Energoprojekt. Bio je to veoma dug period posle kojeg više nije bio moguć oporavak.

U 2000-im godinama Energoprojekt nije dobijao poslove u svetu jer je 90-ih poslovno potonuo zbog sankcija. U toj deceniji iz Energoprojekta pobegla je sva pamet koja vredi, a znanje je bilo srž tog preduzeća. Pamet (znanje) je pobegla u inostranstvo da radi za velike kompanije ili je pokrenula vlastiti privatni biznis (i jedni i drugi odlično su zarađivali).

I danas, čak i da u Srbiji ima toliko projektantskog i izvođačkog znanja (kadra) – a nema – teško da bi ga okupila država kao vlasnik Energoprojekta. Nostalgičari koji rone krokodilske suze za državnim „Energoprojektom iz spomenara“ i prizivaju državu kao vlasnika, morali bi da se zapitaju koja bi to inženjerska i projektantska pamet pristala da radi u državnoj firmi čiji je direktor neki „Mića“ koga je na to mesto postavio neki „Đura“.

U toj plačljivo nostalgičarskoj atmosferi ima smisla zapitati se šta će državi građevinska firma. Da širi javašluk i korupciju? Da zaobilazi javne nabavke? Da plaća najvišu cenu za najlošiji kvalitet izvedenih radova? Sve to već gledamo u poslovima koje od države dobijaju domaće privatne firme bliske vladajućoj partiji, takoreći paradržavne firme, na izgradnji infrastrukturnih i objekata od nacionalnog značaja. To podrazumeva da bi Energoprojekt, kao državna građevinska firma, bio monopolista u projektovanju i izgradnji tih objekata, pa koliko košta da košta.

Dokazano je da od monopola države (državne firme) nema goreg monopola. Kad državno preduzeće učestvuje na državnim tenderima i pobedi to je uvek najskuplja varijanta za poreske obveznike, odnosno daje loš odnos potrošenog novca i isporučenog kvaliteta. To je već postalo ustaljena praksa u Srbiji, razlika je samo u tome što projektanti i izvođači radova nisu domaće nego kineske državne firme.

Jedina preostala vrednost Energoprojekta su nepokretnosti – poslovni objekti i poneka građevinska parcela u Beogradu. One jesu razlog, ali ne i jedini, zašto većinski privatni vlasnik želi da zaokruži vlasništvo u toj kompaniji. Kao i svaki preduzetnik, gleda da ga ta ambicija što manje košta. Zato nije pre devet godina hteo da se zaleće i skupo plaća državne akcije nego je čekao da pojeftine i da ih sad jeftino pazari. O tome da li je u toj trgovini mogao bolje da prođe i više zaradi treba da razmišlja prodavac manjinskog vlasničkog paketa Energoprojekta, odnosno država.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.