Sto dana za zaključavanje promena

Pre neki dan u Beogradu je „procvetao“ novi program Stranke slobode i pravde (SSP), nazvan „Srbija posle Vučića“. Po ponuđenim idejama i rešenjima „miriše“ na Tisu, ali ne na reku nego na političku partiju Tisza novog mađarskog premijera Petera Mađara, koji je demokratskim putem na izborima, posle 16 godine vladavine, počistio s političke scene Viktora Orbana. Ključna sličnost vidljiva je u nameri i konkretnom predlogu SSP-a kako za relativno kratko vreme (u prvih 100 dana) razmontirati srpski GMO Levijatan, uništiti spregu korupcije i kriminala i institucionalno ugraditi mehanizme/osigurače koji sprečavaju povratak društva i države na stari model klijentelističke, partokratske autokratije. Kao i Tisza u Mađarskoj, tako se i SSP u Srbiji koncentriše na promenu sistema a ne na zamenu režima.

Promena režima nije jednokratan potez (kao u slučaju komunističke revolucije), ali ono što je u Programu SSP-a ograničeno na prvih 100 dana nove vlasti pruža uverljive dokaze da je moguće pretemeljenje države, a da će se njen novi model oblikovati tek u kasnijoj fazi vlasti i predstavljati „trajno buduće“ stanje. „Srbija posle Vučića“ je respektabilna, sistematizovana i konzistentna alternativa (prva posle programa Saveza za promene koji su oblikovali Dragoslav Avramović i Zoran Đinđić, ako se ne računaju uzaludni pokušaji LDP-a) iz koje probijaju liberalni demokratski svetonazori, zalaganje za tržišnu ekonomiju, namera oblikovanja ugodnog poslovnog okruženja za privatnike koji stvaraju novu vrednost, slobodna konkurencija, sprečavanje mešanja države u ekonomiju, podrška vlasnicima privatnih biznisa i nulta tolerancija za klijentelističke biznismene i korupciju.

Logična je namera jedne političke partije da svoje prve dane vlasti (ukoliko pobedi na izborima) iskoristi za povratak u demokratiju tako što će demontirati stubove autoritarnog sistema – smene u vrhu MUP-a i BIA, početak reforme bezbednosnih službi, uvođenje protokola za borbu protiv korupcije i izbornih zloupotreba, privremene uprave u ključnim javnim sistemima (EPS i EMS) – i poslati ključnu poruku evropskim i međunarodnim partnerima o ubrzanju reformske agende i putu Srbije ka Evropskoj uniji.

U programu SSP-a „Srbija posle Vučića“ ima, kao uostalom i u svakom političkom „deda mraz paketu“, za svakog po nešto od prava: obećanja o 400.000 dinara plate lekara, 200.000 medicinskog osoblja, 250.000 dinara zarade nastavnika u školi, besplatni udžbenici, dostojanstven rad i starost, socijalna penzija od 24.000 dinara, „bečki model“ stanovanja… ali se eksplicitno ne kaže odakle će biti obezbeđen novac za te namene, što je velika mana ovog programa. Postoji (prećutna, osnovana) pretpostavka da bi sva ta klijentelistička prava mogla da se finansiraju iz povećane stope privrednog rasta (mora da bude najmanje šest odsto), odnosno većeg bruto domaćeg proizvoda. A veći BDP mogao bi da se generiše iz reformisanog ambijenta koji je prijateljski nastrojen (bussines friendly) prema preduzetnicima i biznismenima koji stvaraju novu vrednost. Najava stvaranja takvog ambijenta najveća je vrednost programa SSP-a.

Ta stranka zalaže se za privredu koja zna da raste i podržava ekonomiju koja se pomera sa jeftinog rada i političkih subvencija ka produktivnosti, tehnologiji i domaćim firmama i domaćim vlasnicima preduzeća. Država neće birati pobednike na tržištu, nego će stvarati pravila, smanjivati namete i skraćivati procedure. I pored tog obećanja, program „Srbija posle Vučića“ ipak nije gadljiv na državne subvencije i obećava da će preduzeća dobijati državne podsticaje kad investiraju, izvoze, zapošljavaju i ulaze u lance dobavljača. Iako se obećava novi model subvencija samo za firme koje povećavaju produktivnost, izvoz i jačaju domaću privredu, ostaje strah da svaka državna subvencija, u suštini, favorizuje jedne firme na račun drugih i omogućava državi da određuje dobitnike i gubitnike na tržištu.

Nesumnjivo, program SSP-a mogao bi naići na razumevanje i podršku poslovnih ljudi jer predlaže mere kojima se popravlja poslovno okruženje. Najpre, za pohvalu je namera SSP-a da, kad na izborima osvoji vlast, ukine porez na dobit firmama koje reinvestiraju profit, da se porez na dobit snizi na 12 odsto (sada je 15 odsto) i da se plaća tek onda kada se dobit iznosi iz firme.

Na odobravanje preduzetnika i privrednika svakako će naići i namera ukidanja skrivenih poreza i seča suvišnih propisa koji guše poslovanje.

Ukidanje parafiskalnih nameta koji su u zboru veliki trošak (firmarina, obavezne članarine bez direktne usluge, duplirane lokalne komunalne takse, takse za potvrde koje država već ima u registrima, nesrazmerne naknade, paušalne ekološke naknade za firme bez stvarnog zagađujućeg rizika i sektorske naknade koje finansiraju administraciju umesto konkretne usluge) omogućiće privredi da prodiše a lokalnim samoupravama biće oduzeto pravo da same izmišljaju nove namete. Država će propisati zatvoren katalog dozvoljenih lokalnih dažbina i maksimalne raspone, a opštine mogu određivati samo visinu unutar tog okvira. SSP procenjuje da su propisi obimni, komplikovani i da guše preduzetničku inicijativu. Zato je cilj programa „Srbija posle Vučića“ da se administrativni trošak poslovanja smanji najmanje za 25 odsto, a za mala i srednja preduzeća čak i 35 odsto. To je već primamljivo rešenje.

Kao ključna karika izlaska države iz privrede predlaže se depolitizacija javnih preduzeća koja znači uvođenje profesionalne uprave, zabranu izbora partijskih funkcionera u nadzorne i upravne odbore javnih i državnih preduzeća i obavezu direktora tih preduzeća da se obavežu ugovorima o učinku na merljive ciljeve za profitabilnost, obim investicija, stanje duga, subvencije, nivo produktivnosti i kvalitet usluge. A da bi se povećao izvoz, SSP predlaže promenu logike deviznog poslovanja i zagovara model po kome je dozvoljeno sve što zakon izričito ne zabranjuje i da se ukine praksa da firma stalno dokazuje banci osnov svakog priliva i odliva deviza.

Ono po čemu program SSP-a neodoljivo „miriše“ na program mađarske partije Tisza je osnivanje Nacionalnog fonda za povraćaj opljačkanog novca u koji se slivaju pravnosnažno oduzeta imovina partijskih funkcionera i naprednjačkih „biznismena“, naplaćeni posebni porez na njihovu neobjašnjivu imovinu i njihova sredstva vraćena iz inostranstva.

Program „Srbija posle Vučića“ nabaždaren je na prvih 100 dana nove vlasti. Iz njega se može naslutiti konačni reformski model, ali on nije definitivno zaokružen i tek treba da ponudi obavezujući plan reformi za period posle 100 dana. On može biti dobra polazna osnova za integralni reformski paket, dovoljan da Srbiju učini demokratskom pravnom državom, tržišnom ekonomijom i odvede je u EU.

Ako bi se tražila osnovna upotrebna vrednost programa „Srbija posle Vučića“ onda je to njegovo „zaključavanje promena“, odnosno demontiranje ključnih mehanizama manipulacije i sprečavanje da centri starog sistema mogu da opstruiraju promene. Sto dana je rok u kom nova vlast treba da pređe sa krizne kontrole na prve velike reforme koje trajno oslobađaju institucije od političkih zloupotreba, pritisaka i ucena.