Brutalno iživljavanje oholih neznalica

Da odmah na početku ne bude dileme: Apoteku Beograd treba privatizovati. Država (odnosno Beograd, lokalna samouprava) ne treba da bude njen vlasnik. Nijedan dosadašnji argument protivnika privatizacije nije ekonomski validan. Ne postoji nikakav javni interes za državnim vlasništvom u apotekarskom biznisu. To je socijalistička tlapnja. Argument da je to unosan biznis je tačan, ali kad njime upravlja privatnik, a ne država jer ona ne ume da napravi profit čak ni u biznisu koji je za privatnog vlasnika profitabilan. (Tezu da Apoteku Beograd treba privatizovati već sam elaborirao pa ne bih u ovom tekstu da je ponavljam.)

Ali…

Način na koji beogradska (i republička) vlast privatizuje Apoteku Beograd u najmanju je ruku – monstruozan. Ne pamtim da je u istoriji privatizacije u Srbiji bilo takvih brutalnih primera. Takvo patološko iživljavanje nad zaposlenima neviđeno je u istoriji srpske privatizacije. Samo je obrnut proces (prema vlasnicima imovine) – konfiskacija i nacionalizacija posle Drugog svetskog rata – bio tako strašan, brutalan, sistemski, ponižavajuć i neuk.

Već je dobro poodmaklo vreme, skoro će dve godine, kako je najavljena i započeta privatizacija preduzeća Apoteka Beograd. I nikako da se okonča. Postoji samo jedna reč kojom bi se opisalo to vreme – mrcvarenje. Kakvi god da su bili – dobri, loši, efikasni, neproduktivni, blokaderi – zaposleni u tom preduzeću nisu zaslužili takav odnos države (vlasnika). Nijedan vlasnik privatne firme u Srbiji nije se na takav način ophodio prema svojim radnicima kao država prema zaposlenima u Apoteci Beograd.

Tom državnom preduzeću blokiran je račun, dugovi prema dobavljačima rastu, zakup dućana se ne plaća, rafovi su više prazni nego polupuni, isključen je internet, lekovi na recept ne mogu da se izdaju, zaposlenima nije isplaćena zarada za 13 meseci, jedna po jedna radnja se zaključava… Apoteka Beograd dugo i nepotrebno tone u sve dublju krizu. Eutanazija na kašičicu.

Jedno je vreme vladalo (opravdano) uverenje da vlast u glavnom gradu namešta tender za prodaju Apoteke Beograd nekom svom pajtosu ili nekom od novokomponovanih partijskih biznismena. Pošto se ništa nije dešavalo, a agonija preduzeća i zaposlenih se nastavljala, onda je „puštena buva“ o koncesiji. Mrcvarenje se nastavlja. Ako bi se tražio zajednički imenitelj dosadašnjeg delovanja vlasti u slučaju Apoteke Beograd, onda je to nesposobnost glavnih igrača. Osveta ponavljača. Ne umeju ni da nameste posao za svoje pajtaše.

Razloga za mrcvarenje nije bilo, čak i ako nema „naših“ (naprednjačkih) interesenata da kupe Apoteku Beograd za male pare. U pravno uređenim državama zna se procedura. Ako firma, pa bila ona i državna, ne može da opstane, poznat je stav vlasnika – ili prodaje ili gasi preduzeće. A ako nema kupca, vlasnik proglašava stečaj. Što bi se država, kao vlasnik, drugačije ponašala?

Neki misle da je ovo što se dešava preduzeću i zaposlenima u Apoteci Beograd surovi kapitalizam. Nije. To je surovi naprednjački primitivizam. To nije kapitalizam nego feudalizam. Kapitalizam tako ne funkcioniše. Zaposleni u državnom preduzeću Apoteka Beograd suočili su se i dalje se suočavaju s ponižavanjem i državnim udarom na dostojanstvo ličnosti. To nema veze s odnosom prema radničkoj klasi, nego sa statusom pojedinca u autoritarnoj državi. S individualnom slobodom. Odsustvo pravne države, u slučaju Apoteke Beograd, nedvosmisleno pokazuje kako se zaposleni ne mogu odbraniti od besprizornog vlasnika – države. Kad u zemlji ne postoji pravna država onda je moguće da vlast nekažnjeno mrcvari građanke i građane koji su, slučajno, zaposleni u Apoteci Beograd, a mogu biti zaposleni u bilo kom drugom državnom preduzeću. Isto kao što ponižava one građane koji na ulici izražavaju svoje nezadovoljsttvo načinom upravljanja državom.

Apoteka Beograd je primer moći i nemoći političkih predatora koji  upravljaju glavnim gradom i državom, toksičnog odnosa država – partija – pojedinac i zluradog naslađivanje i osvete onih kojima su građani poverili upravljanje javnim dobrima.

Tržište je surovo. Konkurencija je surova. U to su mogli da se poslednjih petnaestak godina uvere zaposleni u preduzeću Apoteka Beograd kad je tržište prodaje lekova liberalizovano i kad su privatne apoteke i apotekarski lanci počeli da zauzimaju njegove sve veće delove. Budućnost državnog preduzeća Apoteke Beograd u tom kontekstu ne bi bila ružičasta i svi parametri poslovanja, načina upravljanja i tržišnog položaja nagoveštavaju njegovu zlu sudbinu. Jednostavno, privatna svojina je superiorna u odnosu na državnu.

Kad se sa strane posmatra to besprizorno mrcvarenje zaposlenih i imovine u Apoteci Beograd logično se nameće pitanje: zašto? Zašto se vlast tako ophodi prema nekoliko stotina ljudi? Šta su joj krivi? Zašto ih kinji? Zašto jednostavno ne proglasi stečaj i svima njima podeli otkaze?

Odgovor je surov, ali ne samo po zaposlene u Apoteci Beograd nego po Srbiju. Uzrok brutalnosti vlasti je u njenom neznanju. Državni činovnici koji su uzeli u ruke sudbinu Apoteke Beograd ne znaju kako da je reše. Ali vole da se bahate i iživljavaju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.