Program za radnike nedopustiv anahronizam

Zapošljavanje na neodređeno posle 12 meseci. Piše u u „Programu za radnike“. Deljenom učesnicima mitinga na Slaviji 23. maja 2026. godine. U potpisu: Studentski protest.

U letku, pretencioznog naslova „Program za radnike“ (objavio ga Nedeljnik), ima još šest tačaka kojima se studenti obavezuju šta će sve uraditi za radnike (pretpostavljam kad pobede na parlamentarnim izborima i formiraju vladu): povećanje minimalne zarade i njeno usklađivanje s inflacijom, uvođenje toplog obroka u vrednosti od 10 odsto od osnovne zarade, isplata regresa u iznosu prethodne mesečne plate, zakonska zaštita od premeštaja, češće radne inspekcije i veće kazne za zloupotrebu zakona od strane poslodavca i širenje pravne kategorije radnika na svakog ko obavlja rad kod poslodavca.

Po „ukusu i mirisu“ kojima odiše, radnički memorandum iz 2026. asocira na Rezoluciju „crvenog univerziteta Karl Marks“ iz 1968. kad su Novim Beogradom i dvorištem Kapetan Mišinog zdanja odjekivale parole „radnici, studenti“ i „studenti, radnici“. Pa dobro, prošlo je samo 58 godina.

„Program za radnike“, iako za sada samo u obliku letka, verovatno je deo šireg predizbornog paketa Studentskog pokreta, kome pripada i nedavno predstavljen šokantni Memorandum o Kosovu u Metohiji, po mnogo čemu sličan Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti iz juna 1986. godine. Pa dobro, prošlo je samo 40 godina, a o posledicama tog Memoranduma raspitati se kod građana nekih susednih država. Iako se trudi da zadire „samo“ u oblast radnog prava, „Program za radnike“ baštini tradiciju i nasleđe socijalizma iz perioda vladavine Josipa Broza Tita kad su radnici formalno bili vladajuća klasa ondašnje države i zaštićeni kao „beli medvedi“.

Ideja Studentskog pokreta s Memorandumom o Kosovu mogla bi da liči na kompromis koji je Zoran Đinđić napravio stvarajući DOS, široku političku koaliciju koja je okupila građanske tržišno orijentisane reformiste i konzervativne nacionaliste bogomoljce s ciljem demontaže režima Slobodana Miloševića. S te tačke posmatrano, neki će pomisliti da studentski Memorandum o Kosovu ima objedinjujuću ulogu raznolikog političkog spektra koji bi na parlamentarnim i predsedničkim izborima mogao da pobedi naprednjački režim.

Ali Đinđić, kad ga već spominjem, nije pravio reformski kompromis sa socijalističkim idejama radničke države. Đinđićeva reformska vlada bila je prva posleratna koja je radničku klasu skinula s trona vladajuće partije i stavila na mesto koje joj pripada u proizvodnom procesu. Umesto ideološkog protežiranja radničke klase, Đinđićeva vlada podsticala je privatne preduzetnike i poslovne ljude čiju je uloga smatrala ključnom za ekonomski oporavak zemlje i tranziciju u tržišnu, kapitalističku privredu.
Zašto se Studentski pokret u borbi za modernizaciju Srbije odlučio da artikuliše „Radnički program“? Zašto se udvara radnicima a ne, na primer, seljacima, poštenoj inteligenciji (meritokratiji) ili srednjoj klasi (stubu demokratske države) i preduzetnicima (koji stvaraju novu vrednost)?

Ono što odmah upada u oči kad se analizira sedam tačaka „Programa za radnike“ je favorizovanje prokletstva koje je uništilo socijalizam – ambicija da se raspodeljuje dohodak a ne briga da se dohodak stvara. Jedno od svetih načela ekonomije je da se ne može deliti ono što nije zarađeno. Da bi radnik-honorarac dobio stalno zaposlenje, da bi se povećao minimalac, da bi bilo para za topli obrok i regres… taj novac vlasnici preduzeća moraju da prvo da zarade na tržištu, a onda da dele. Ali, da dele na principima održivog poslovanja i isplativosti biznisa. Nijedan privatni preduzetnik neće da zapošljava i ispunjava radničke (i studentske) želje a da na kraju ima gubitak u poslovanju zbog kog će biti primoran da ugasi firmu.

Ako se već zalaže za pretvaranje Srbije u modernu, demokratsku državu, onda je za očekivati da Studentski pokret ponudi i „Program za preduzetnike“ u kome će objasniti kako se na legalan način obogatiti, kako izgraditi društvo koje podstiče inovacije i ohrabruje preduzetničke ideje. Ohrabrivanje i osnaživanje preduzetnika preduslov je prosperitetne i bogate države koja onda ima novca da finansira novo zapošljavanje, podizanje minimalca, isplatu bogatog regresa i visoke naknade za topli obrok ali i za plate u zdravstvu i obrazovanju.

Da li bi imalo smisla da je na Slaviji ponuđen letak iz koga se vidi da studenti više ne robuju ideološkim zabludama? Na primer, da kažu šta misle o zarađivanju i sticanju bogatstva? Jesu li gadljivi na bogatstvo stečeno u legalnom biznisu? Da li su spremni da obećaju podršku mladima da postanu preduzetnici i da se na legalan način obogate? Vide li bogatstvo kao pokretačku silu ekonomije i društva? Da li su spremni da formulišu „Program za kapital“ i šta će uraditi za njega kad dođu na vlast da se što više oplođuje jer je to jedini put za bogatstvo naroda.

Nažalost, sedam tačaka studentskog memoranduma o zaštiti radnika pokazuju temeljno nerazumevanje funkcionisanja ekonomije. Kada obećavaju zapošljavanje na neodređeno posle 12 meseci, onda ne razumeju da se poslodavci na taj način štite od nasrtljive države i alavih poreza i da je to mehanizam usmeren prema državi a ne prema radnicima. Vlasnik privatne firme primiće radnike na određeno vreme do godinu dana, onda ih otpuštati na mesec dana i zatim ponovo zaposliti.

Dakle, bes studenata treba da se usmeri prema nezajažljivim apetitima države, a ne prema preduzetniku koji tri puta prevrće u ruci dinar pre nego što ga potroši. Zatim kad traže povećanje minimalne zarade i njeno usklađivanje s inflacijom studenti zaboravljaju da se zapitaju šta ako poslodavac nema novac za to usklađivanje i ako je inflacija narušila i njegov biznis.

U zahtevu za isplatu toplog obroka u vrednosti od 10 odsto od osnovne zarade (da bi se zaštitili radnici s nižim primanjima) u suštini se favorizuju zaposleni s visokim primanjima – na primer, onaj ko ima platu 2.000 evra za topli obrok dobije 200 evra, a onaj ko ima platu 700 evra on dobije za topli obrok 70 evra). Za isplatu regresa u iznosu prošlomesečne plate pitanje je zašto je poslodavac uopšte dužan da nekome plaća naknadu za godišnji odmor.

Zahtev za zakonsku zaštitu od premeštaja i otkaza zadire u suštinu poslovanja – ako je premeštaj u funkciji efikasnijeg poslovanja, onda bi zakonska zaštita sprečavala poslodavca da svoju firmu organizuje tako da efikasnije posluje i više zarađuje. Mešanje države u takve stvari na kraju znači gašenje biznisa i gubljenje radnih mesta. Obećanje da će kad dođu na vlast studenti češće slati radne inspekcije i uvesti veće kazne za zloupotrebu zakona od strane poslodavca polazi od naopake pretpostavke da su svi poslodavci sumnjivi i da svi krše zakon. Inspekcije koje šalje vlast u privatna preduzeća samo ugrožavaju slobodu poslovanja.

U zemljama gde ne postoje „češće“ posete inspekcije, radnici su odlično zaštićeni zakonom a poslodavcima ne pada na pamet da krše zakone. Za diskusiju je da li svako ko nešto radi za poslodavca može da se smatra radnikom, pa je otuda veoma diskutabilna studentska ideja da treba proširiti pravnu kategoriju „radnik“ na svakog ko obavlja rad kod poslodavca. Šta se događa, na primer, ako oni koji nemaju pravnu kategoriju „radnik“ uživaju kod poslodavca mnogo veća prava od običnog radnika i ne želi da izgubi ta prava.

„Program za radnike“ Studentskog pokreta osmišljen je na pogrešnoj premisi da je radnik centar moderne, na znanju i inovacijama izgrađene nove Srbije. Protežiranje tog anahronizma nije sebi priuštila ni Komunistička partija Kine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.