„Pazi Džordž, dolaze ti paralelnom montažom!“

Malo pre toga, ulicama trubeći prokrstariše neki misteriozni ljudi na motorima i skuterima – ko zna, možda iznajmljenim – sa pokojom državnom zastavom u ruci, za bajkere se izdavajući. Tužno to sve beše, i ne znam šta mi bi – neka radoznalost, poriv za analitičnošću koji me i dalje katkad obuzima, schadenfreude, šta li… – pa tog popodneva bacih pogled na program glavne režimske povraćovizije sa nacifrekvencijom (nije RTS, oni žive u iluziji da su neutralni i da će na svojim lagodnim poslovima dočekati penzije), sa idejom da malo vidim kako se svetkovina predstavlja.

Iz higijenskih razloga skoro nikad konkretno ne navodim nazive dotičnih paramedija, ali u ovom slučaju ću odstupiti od principa i reći da će u daljem tekstu biti reči o perfidnoj montažnoj manipulaciji kojoj se moglo svedočiti tog dana na Pinku (tipkanje uopšte nije prijalo i imam utisak da sam uradio nešto pogrešno). Koji minut pre nego što će početi program na bini, realizator(ka) prenosa je načinio/la „splitskrin“, sa levim delom ekrana na kojem se razgovara sa Dubokim Krlom, Onom Brnoboć i ostalima, i desnim na kojem se u totalima može pratiti opšta situacija između Skupštine i šatorskog nasilja („i“ nije slovna greška).

Taj desni deo ekrana se ispostavio vrlo zanimljiv, jer su se na njemu smenjivale slike navedenog prostora, i slike kolona koje do njega pristižu – preko Brankovog mosta, uz Prizrensku, pored trga Marksa i Engelsa (u redu, Nikole Pašića). Naime, organizatorima skupa i realizatorima prenosa je bilo jasno da će policija saopštiti groteskno lažni broj prisutnih – očekivao sam da će da bude 220.000 a ne 207.000 koliko su na kraju odabrali, jer bi to bilo osetnije više od stvarnog broja koji se okupio na Slaviji mesec dana ranije – te da se od onoga što se nekako sakupilo mora stvoriti utisak impozantne mase. Standardni dron kadrovi nisu bili dovoljni i moralo se pribeći montaži da bi se izvela prevara kojom je neupućeni gledalac naveden da pomisli da ne samo da je velika masa već prisutna, nego da još veća tek pristiže. A bili su to isti režimski uposlenici, u dva vremenska trenutka koji su predstavljeni kao jedan.

* * *

Podsetilo me sve to na segment o „seriji o Džordžu“ iz drame „Radovan Treći“ (Dušan Kovačević, 1973.). U tekstu, Radovan je još psihotičnije nego u scenskom izvođenju – i nemoćan da razluči stvarnost od fikcije – opsednut američkom serijom o nekakvom romantičnom gangsteru koji uz pomoć hrabrosti i snalažljivosti vlada podzemljem Čikaga. „Pazi Džordž, dolaze ti paralelnom montažom!“, uzvikne u jednom trenutku koji identifikuje boljku mladih dramskih pisaca da kroz dijaloge prikazuju svoju obrazovanost i vickastost, čak iako se to kosi sa prirodom likova. Glumci i reditelj su zatim „razigrali“ tekst, sačuvavši dragulje poput „paralelne montaže!“ i odvevši ga ka svojoj verziji ponuđenog apsurda. „Šesnaes’ hiljada policajaca!“ koji jure Džordža nedugo potom će se pretvoriti u „Sto šest hiljada policajaca!“, a i dok ih je bilo šesnaest hiljada Stanislav nije mogao da veruje i pitao je Radovana „Ama, kako stanu?!“. „Pa, zgusnu se, jeb’o te bog!“ – tandem Radmilović-Butković genijalno je adaptirao tekst i prikazao prostodušnu skepsu koja ne može da se takmiči sa zaslepljenom verom.

Kada se ode još dublje, paralele sa Pinkovom (opet neprijatnost) ciljnom grupom se samo nižu. Radovan je teški gubitnik koji svu životnu energiju koja mu je ostala uliva u mržnju prema komšijama Vilotićima i ljubav prema izmišljenoj televizijskoj prikazi. U jednoj lepoj replici iz dramskog teksta koja je opravdano štrihovana iz uprizorenja jer je postala stilski neprikladna, Jelenče Vilotić pita svoje tamničare: „Zašto niste ljudi? Biti nečovek zahteva ogroman trud. Vi se, defakto, mučite“. Radovanova tragična – jer, „Ričard Treći“ – disocijacija od čovečnosti je počela jako davno, da bi „serija o Džordžu“ tek donela platformu putem koje će podivljati do nadrealnosti.

Drama, čiji je magijski realizam u predstavi minimiziran, postavši jednim od elemenata postmoderne, nudi i razrešenje linije priče o „seriji o Džordžu“. Naime, emitovanje serije biva prekinuto nakon što su jugoslovenske vlasti zaključile da junakov kriminogeni životopis daje pogrešan primer građanstvu. Džordž se zatim pojavljuje u Radovanovom novobeogradskom soliteru – „Četir’ pisma ja njemu pis’o u Ameriku!“ – spreman da se upozna sa obožavaocem. Radovan, međutim, nije više zainteresovan da se druži sa nekim ko je „zglajzn’o“, odalami ga pesnicom i skotrlja niz stepenice, potom sa zida cepajući njegov poster.

Dok je idol na ekranu, opčinjenost je živa, zbog čega naš sadašnji Džordž, kriminalni sociopata koji opstaje na divljenju malog, frustriranog čoveka, ne sme sebi da dozvoli da nijedan dan nestane iz dnevnih soba svoje publike. Ako se to desi, ne samo da će da odustanu od ubeđenosti u njegovu moć, nego bi mu mogli i doći u nenadanu posetu, vrlo besni što ih je izneverio. Ako zanemarimo sumorni društveni krah koji razrešenje drame opisuje i najavljuje, Džordž je najveći direktni gubitnik u „Radovanu Trećem“. Kelner je dobio stan, Georgina se konačno porodila, ceo Radovanov klan, uključujući i njega, je prešao na stranu Vilotića… Jedino je Džordž, svrgnuti idol, nokautiran i strgnut sa zida sobe, sasvim prestavši da postoji.

Pazi se Džordž, kada se jednom odlučiš da se lačamatiš paralelne montaže, ne možeš biti siguran da baš ti nećeš biti isečen iz „radnje fabule“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.