Predsednik Srbije posle Vučića

Društvenost, kolektivnost, osećaj zajednice, pokreti, protesti, izbori, sve se to danas ipak proizvede i kontroliše prvo na društvenim mrežama.

Ilon Mask je poklonio Tviter Trampu da bi pobedio. A studenti u Srbiji su postali politička snaga i ideja putem mreža Iks i Instagram. (Nov način organizacije masa je hit istraživačka tema na domaćim i stranim univerzitetima, uključujući i način na koji mu se suprotstavila Vučićeva vlast, on sam možda neće imati knjigu o tome, ali drugi ih uveliko objavljuju.)

Fejsbuk je kod nas više narodni influens, mreža koja je donekle imuna na uticaj građanske klase, ili kako je to jednom rekao i Vučić za svoju vlast – Fejsbuk nas je spasio.

Moć Fejsbuka nam se jasno ukazala 2017. sa Lukom Maksimovićem, na tadašnjim izborima, donevši mu od šale 350.000 glasova, a donela bi i više, da Maksimović nije zasutavljen diskretno kad je postao previše uspešan.

Samo, nije dovoljno biti korisnik Fejsbuka i postavljati političke objave, poput na primer Svetislava Kostića iz ZLF-a, da bi se moć mreže probudila i upregla.

Potrebna je emocija koja može da se takmiči sa Vučićem, on je kralj televizije i televizija je njegov apsolutni medij, po tome je nalik komunističkim diktatorima poput Tita.

Sa kandidatom, koji je u stanju da priziva, stvara i uvećava emociju pobedničke pobune, promene i hrabrog podviga, tim vođa naloga studentske liste bi mogao puno da uradi na Fejsbuku, i da izvojeva drugi predsednički izborni krug.

Profesor Milo Lompar ima tu zavodljivost, ali bi morao da ima mudrije savetnike.

Nekog ko bi mu objasnio tako da razume, da onaj ko bi da pobedi i preuzme vlast u Srbiji, uvek mora da nastupa kao da brani ideju, a ne sebe lično, i da nastupa protiv moćnih protivnika, a ne tamo neke novinarke ili novinara. Ovo drugo, kao i ovo prvo, može svako, a predsednik Srbije trebalo bi da bude onaj ko je neko.

Pitanje budućeg predsednika Srbije je i pitanje kohabitacije, šta ako Vučić postane premijer, a njegova partija izgubi predsedničke izbore, bilo smišljeno ili ne.

Prva pomisao je na kohabitaciju Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, ali sam Tadić kaže da se ne treba zanositi, da je Vučić uspeo posle 2012. da neutrališe i Tomislava Nikolića, koji ga je doveo na vlast, a tek kako bi bilo koga drugog.

Jedna ranija kohabitacija je tu upečatljiva, a to je ona između vlade DOS-a Zorana Đinđića i SPS predsednika Milana Milutinovića, od početka 2001. do kraja 2002.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.