Vidimo se na D-danu

„Ko je kakav videće se na D-danu.“
Dvajt D. Ajzenhauer
(Portsmut, 5. jun 1944)

Naravno, glavnokomandujući general zapadnosavezničkih snaga u Drugom svetskom ratu nije ovo rekao (primećujete da imam i preciznu lokaciju na kojoj se nalazio da bi izjava delovala verodostojnije).

Ali, što ono kažu, Vidovdan je, a šta će nam uopšte Vidovdan ako kada ga obeležavamo ne zabasa i gde treba i gde ne treba?

Ajzenhauer je na sami Dan D zaista rekao nešto snažno i široko upotrebljivo čime ću završiti tekst, a za početak ću se pozabaviti odnosom istine i slobodnog utiska u umetničkim delima koja za osnovu imaju istorijske događaje iz juna 1944.

Po pitanju radnje ovogodišnjeg filma „Pritisak“, nešto najpribližnije istini što možemo znati je da se saveznička meteorološka služba sastojala od američkog i britanskog odeljenja.

Komandni Amerikanac je bio Erving Krik koji je nakon sticanja diplome fizičara zbog sloma berze 1929. godine izgubio posao i usmerio se ka oblasti meteorologije, ispravno predvidevši da bi se tu uskoro moglo dobro zaraditi, naročito ako požurite i budete prvi koji uspe da „proda“ svoj meteorološki lik poslovnom sektoru.

Britance je predvodio Škotlanđanin Džejms Steg, temeljan, metodičan naučnik sa arktičkim ekspedicijama u portfoliju.

Sukob mišljenja i karaktera je bio u najavi, no, ključni čovek za potonji razvoj događaja je bio Norvežanin Svere Petersen koji je pre Drugog svetskog rata radio u Americi i dobro znao s kim ima posla.

Pred invaziju na Normandiju, kada je Krik uporno nastavljao da promoviše – dobar izbor reči, jer radilo se o odličnom samopromoteru – teoriju da se meteorološki uslovi mogu predviđati isključivo na osnovu analize sličnih uslova iz prošlosti, Petersen je bio taj koji je gubio živce, nazivao Krika kvazimeteorologom i naveo Stega na zaključak da je đavo odneo šalu i da se Ajzenhaueru mora jasnim dokazima objasniti da se stotine hiljada ljudi nalaze u predvorju olujne propasti.

Šire, da je ceo višegodišnji vojni poduhvat u opasnosti da propadne zbog nečije nedovoljne stručnosti, očekivano praćene uvećanim „hibrisom“.

Lik Džejmsa Stega u filmu „Pritisak“ je simbioza odstranjenog Sverea Petersena i istorijskog Stega.

Dramsko delo ima svoje predodređenosti, pa se Steg (nepogrešivi Endrju Skot) meteorološkom timu, i to kao šef, priključuje nekoliko dana pred donošenje odluke o datumu invazije (što bi rekao gost „Pulsa asfalta“ iz filma „Rane“: „Svaka čast, ali to je nemoguće“).

Vreme je sintetizovano jer valja graditi napetost, čemu pomaže i podtekst dat Stegu (tj. Skotu) u skoro svakoj sceni: naime, on ne zna da li je njegova trudna žena preživela bombu palu na bolnicu u kojoj očekuje porođaj.

U stvarnosti, London nije bio bombardovan pred Dan D, a i da jeste teško je prihvatiti da bi čoveka zaduženog za tako bitnu procenu nadređeni ceo dan ostavili u stanju nervne uznemirenosti.

Zatim, imamo Ajzenhauera u intenzivnom tumačenju Brendana Frejzera.

Fizički i energetski, mnogo prikladniji bi – ako glumac mora da bude Amerikanac, a čini se da mora – bili Metju Mekonahi, Šon Pen, Robert Dauni Džunior, Mark Rafalo… dok bi moj idealni izbor bio mučeni Kevin Spejsi.

Frejzerov, mora se istaći, scenarijem uslovljeni Ajzenhauer psuje, viče, fizički dominira prostorijom, sasvim u suprotnosti sa umerenim stoikom na kakvog smo naučili iz istorije.

Nije zgoreg malo razložiti: Ajzenhauer je bio „progresivni konzervativac“, Republikanac koji je mogao biti i predsednički kandidat Demokrata, a Republikansku stranku je 1952. godine preuzeo možda ponajviše iz osećaja društvene odgovornosti, da njom – samim tim i državom – ne bi zavladali teški desničari poput Džozefa Makartija.

Predvođenje mu je svakako odavno ušlo u krv i nije se bilo lako odupreti, a Hladni rat je doneo odličan teren za igru.

Moja empirijska pretpostavka: ne bih se iznenadio da je Ajzenhauerova administracija iz senke odigrala glavnu ulogu u stvaranju pokreta nesvrstanih.

Nije li logično?

Pre svega afričkim državama je, putem Titove Jugoslavije, trebalo ponuditi nešto nalik komunizmu kako bi na fin način bili udaljeni od uticaja Sovjetskog Saveza, sa krajnjim ciljem da sve bitno na afričkom tlu ostane u vlasništvu zapadnog kapitala.

A jugoslovenski inženjeri nek grade mostove i zgrade parlamenata u kojima se ne odvija ništa od globalne važnosti…

Elem, to je moj, a mislim i realni Ajzenhauer, za razliku od Frejzerovog kolerika.

U grandioznom filmu „Najduži dan“ („The Longest Day“, 1962), Ajzenhauera je, u jedinom pojavljivanju ispred kamere, igrao uvaženi holivudski scenograf imena Henri Grejs.

Mogao je bez problema proći kao Ajzenhauerov dvojnik, dok mu je glas „nahovao“ profesionalni glumac i celokupni efekat neobičnog izbora je bio više nego zadovoljavajući.

Sama scena sa meteorologom Stegom i vrhovnim štabom je tiha i uravnotežena, a napetost – uz sve što i sami znamo o kontekstu – dodaje zvuk sata koji otkucava na polici iza Ajzenhauerove glave.

Autori „Pritiska“ su otišli u drugu krajnost, sa Frejzerom koji više nego Ajzenhaueru sliči generalu Patonu, tj. Patonu kako ga je igrao Džordž C. Skot, i u dramskom pogledu nisu pogrešili.

S obzirom da je energija stvarnog razgovora verovatno bila negde između onih iz „Najdužeg dana“ i „Pritiska“, pada mi na pamet savet koji je Džon Ford dao mladom Spilbergu: „Kada je horizont na dnu ili na vrhu kadra, kadar je zanimljiv. Kada je horizont na sredini, kadar je dosadan“.

„Pritisak“ je, zahvaljujući žrtvovanju nedramskih činjenica, ekstremno uzbudljiv film u kojem vam sekvenca dolaska oblaka izaziva vlaženje dlanova.

Neprijateljstvo Stega i Krika (Kris Mesina tačno podražava tragičnu mešavinu nadmenosti i mediokritetsva svog junaka) je značenjski univerzalna i posebno danas relevantna okosnica dela.

Pustimo sada Trampa i ostale parapolitičke klovnove i paraeksperte…

Ukoliko, ostrašćeni kakvi smo, „Pritisak“ sagledamo kroz prizmu Srbije 2026. godine, dlanovi još više počinju da se znoje.

Kako prvo nadvladati svoje nesavršenosti da bi se došlo do prilike da se pobedi zlo?

Da li će biti organizacije ili prvog među jednakima koji će naše Krikove skloniti u stranu i slušati savete Stegova koji prenose neprijatnu istinu.

Odgovornost je grozno velika, nalik onoj iz zadimljenih engleskih kancelarija u junu 1944.

Koliko velika, može nam se pojasniti iz Ajzenhauerovog govora upućenog invazionim snagama koje su pre toga Steg (I Svere Petersen! I irska poštarka Morin Svini koja je revnosno obavila povereni joj posao i javila da se sa Severnog mora približava teško meteorološko s*anje!) spasili od bednog izginuća: „Vaš zadatak neće biti lak. Neprijatelj je dobro uvežban, dobro opremljen i iskusan. Boriće se divljački. Ali sada smo u godini 1944. Plima se preokrenula, i slobodni ljudi sveta zajednički marširaju ka pobedi. Imam potpuno poverenje u vašu hrabrost, odanost dužnosti i borbeno umeće. Nećemo prihvatiti ništa osim apsolutne pobede. Srećno vam bilo, i zamolimo svevišnjeg Boga da uputi svoj blagoslov za ovaj veliki i plemeniti poduhvat“.