Dva dana jula

Mediji bliski vlastima naglašavaju da je ovo znak uvažavanja, i prvi put da je jedan predsednik Srbije dobio poziv da prisustvuje ovoj vojnoj paradi. Vučić je jedini predsednik zemlje koja nije članica ni NATO ni EU, koji je prisustvovao paradi, što je, zaključuju, dokaz njegove genijalnosti i važnosti. Hajde sad da neko kaže da je njegova vlast pri kraju i da nema podršku Zapada. No, u tvrdnje ovih „medija“ više sam nego sumnjičava, jer svuda oko sebe vidim posledice „genijalnosti“ našeg „velikog vođe“, a i sećam se nekih poslova, aerodroma, „rafala“ kojim su verovatno „pogurane“ pozivnice ovog tipa.

Pre 14. bio je logično 13. jul. Crna Gora je tog dana proslavila Dan državnosti, u znak sećanja na 13. jul 1878. godine, kada je na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država i isti datum 1941. kada je počeo ustanak protiv fašizma u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Čestitali mnogi, od Trampa koji je poručio da je savezništvo dve zemlje snažnije nego ikada, do Sija koji je istakao da se raduje što se ekonomija i društvo Crne Gore neprekidno razvijaju, ostvarujući nova dostignuća. Na inicijativu Ambasade Crne Gore u Turskoj, Bosforski most u Istanbulu bio je osvetljen crvenom bojom uoči ovog crnogorskog praznika.

Nadam se da su čestitke stigle i iz Srbije, jer je to stvar diplomatske prakse, ali kako je predsednik Vučić pre koji mesec izbegao i čestitku i proslavu Dana nezavisnosti Crne Gore, nazvavši taj čin „proslavom otcepljenja od Srbije“, ništa me ne bi čudilo. Prisustvo predsednika Srbije nacionalnom prazniku Francuske i ignorisanje crnogorskog, moglo bi da znači da nam je Pariz bliži od Podgorice. Ali, to nije tako. „Grad svetlosti“ je veličanstven, ali Crna Gora je tu, pored nas, istorijski, etnički, rođački, bliska, ma ko bio na vlasti u Podgorici ili Beogradu. Ili možda predsednik želi da nam poruči koliko je on važan da ide na Dan pada Bastilje, a ne pada mu na pamet da ide u „jadan“ komšiluk. Koji je bliži članstvu u EU i samim tim se bolje kotira od nas.

Dalja istorija Francuske i bliža Crne Gore bi možda trebalo da nas motivišu da nešto naučimo. Revolucije nisu dobar način promene vlasti, jer obično budu krvave. Vladavina terora bio je period Francuske revolucije 1793-1794. godine, obeležen masovnim državnim nasiljem i političkim čistkama. Bolje da se ugledamo na noviju istoriju Crne Gore kada je Milo Đukanović mirno predao višedecenijsku vlast nakon poraza na izborima i da ubrzamo put ka EU.

Šta za to vreme imamo u Srbiji. Svađe, optužbe, obračun sa političkim protivnicima, ministarka o etničkom čišćenju… Uz istovremene pozive vlasti na „dijalog“ i širenje utopijske slike života u ružičastom. Povratak četiri člana REM-a zbunio je opozicionu javnost bez obzira na sigurno časne motive. Nereagovanje studentskog pokreta na premlaćivanje pisca Vladimira Arsenijevića s pravom je naljutio mnoge protivnike režima.

Vlast jeste u krizi, svakodnevno vidimo dokaze njihovih nedela: Milić, Kokeza, Stefanović… Ali na drugoj strani nema pravog odgovora, a Vučić neće pasti sam od sebe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.