„Crveni đavoli“

Planeta je očigledno u vrlo lošem stanju, ratovi, nesreće, beda, ekstremizam, populizam i potrebno nam je da vidimo nešto lepo. Da se radujemo, da uživamo kada gledamo kako se ljudi raznih nacija vesele, pevaju, druže, uživaju. Dobro, neki se i rastuže zbog poraza, ali osećamo da smo deo iste planete… Zato je ovo Svetsko prvenstvo važno. Ali onda se desi – on, Tramp sve nam uništi i spusti nas na zemlju.

Često se pitam kada je zvanično razvijeniji, uglađeniji, uređeniji deo planete počeo da liči na „Srbistan“? I ne samo da liči već nas i nadmašuje. Počelo je to čini mi se mnogo pre Trampa, ali on mu dođe kao „šlag na torti“. Rođendanskoj, 4-julskoj. Da li je iko mogao pre neku godinu da pomisli da bi najmoćniji čovek sveta mogao da nazove predsednika FIFE i kaže nešto kao: „Đani, prijatelju, ne znam ni šta je crveni karton, ali sredi mi to“. I Đani mu sredi, jer predsednik SAD je to. Ali, šta se čudimo kad je isti činio još veće grozote. Setimo se Gaze, Venecuele, Irana, potere za nelegalnim migrantima, ukidanja zdravstvene zaštite…

A zgražavali smo se kada je, kažu naši poznavaoci fudbalskih prilika, „naš“ Vučić mesto predsednika FSS „namestio“ svom tada prijatelju Kokezi, odlučivao o izboru selektora, predlagao taktiku, ekipu… Imao je i on mnogo gorih prethodnih gadosti, ali da ne podsećamo više na „100 za jednog“, „hrabrenje“ Srba u Glini 1995. godine, tabli „Bulevar Ratka Mladića“ i sličnog.

Ne treba se stalno vraćati u prošlost, preterujemo mi dokoni sredovečni kolumnisti i kolumnistkinje. Samo nešto mudrujemo i prisećamo se. Kad god je neko fudbalsko prvenstvo, ja se setim utakmice Jugoslavije i Bugarske na splitskom „Poljudu“, decembra 1983. godine. Odlučujući meč za plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj 1984. Jugoslaviji bila potrebna pobeda, rezultat u 45 minutu i 38 sekundi drugog poluvremena 2:2. „Nema više vremena za bilo šta“, kuka legendarni Mladen Delić. Posle sekundu, dve Zlatko Vujović ubacuje loptu u kazneni prostor, LJubomir Radanović postiže gol. „LJudi pa je li to moguće, ludnica, što je ovo… Radanović, Radanović…“ Semafor je pokazao 3:2 za Jugoslaviju. Ne mogu to da zamene ni Mesi ni Mbape.

Na sreću fudbalska reprezentacija Belgije, odbranila je pravo i pravdu i „razbila“ SAD 4:1. Nije Amerikancima pomogao ni Tramp ni igrač kome je FIFA odložila „crveni karton“ i omogućila da igra. Za „crvene đavole“ je sigurno navijao svet van SAD jer volimo kada moćnici i milijarderi ne dobiju sve. I mi „siromašci“ imamo dušu i želimo da bar imamo iluziju da postoje neka pravila i da su ljudi jednaki, mada znamo da su neki „jednakiji“. Da Tramp sada ne zapreti Belgiji carinama?

Svet sve više liči na Srbistan, ali u nečemu nas ne mogu stići. Kakve mi kombinacije pravimo, još moraju da uče. „Mrdićevi“, „Petrašinovićevi“ zakoni, napravimo problem, izazovemo krizu, onda ponudimo delimično rešenje i tražimo nagradu. Nema još nikog osuđenog za pad nadstrešnice, ali zato Tanko kriv za ometanje službenog lica, studenti kao simulirali zvučni top… Kokeza sve bliži ali još niko da ga pita šta bi sa 630 miliona evra carine. Veselin Milić na slobodi. Ministar Bratina u Teheranu na sahrani Ali Hamnejia, predsednik Vučić na telefonskoj vezi sa Netanjahuom… Ni Tarantino sve to ne bi mogao da filmski obradi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa