Zašto merilo uspeha samita NATO u Ankari neće biti dužina završnog saopštenja niti broj novih najavljenih inicijativa?

Umesto toga, mogao bi ostati upamćen po tome što je pokazao da najveći izazov NATO-a više nije postizanje saglasnosti o strategiji, već njeno sprovođenje, piše u analizi za CEPA.org Dejvid M. Katler, lider u oblasti transatlantske bezbednosti sa više od 35 godina iskustva u okviru američke vlade, NATO-a i obaveštajne zajednice.

Tokom poslednja četiri samita, Alijansa je u velikoj meri definisala svoj strateški pravac. Saveznici su se obavezali na značajno veća izdvajanja za odbranu, dogovorili ambiciozne nove ciljeve u pogledu vojnih sposobnosti, odobrili regionalne odbrambene planove, počeli da raspoređuju snage u skladu sa tim planovima, dali prioritet komandovanju i kontroli zasnovanim na klaud tehnologijama, ubrzali rad na veštačkoj inteligenciji i drugim novim tehnologijama i priznali da je obnova transatlantske odbrambene industrijske baze ključna za odvraćanje.

Posmatrane zajedno, ove odluke predstavljaju najznačajnije prilagođavanje Alijanse od kraja Hladnog rata. Za NATO su vojne sposobnosti oduvek zavisile od integracije. Razlika danas je u tome što se ta integracija mora odvijati brzinom tehnoloških promena.

Zato će se, pošto strateški pravac više nije glavno pitanje, 32 članice sada usredsrediti na realizaciju i sprovođenje dogovorenog.

To predstavlja važnu promenu. Tokom većeg dela prethodne decenije, centralni zadatak NATO-a bio je obnavljanje političkog jedinstva nakon godina nedovoljnog ulaganja u odbranu.

Danas kredibilitet Alijanse sve više zavisi od toga da li ona može da pretvori političke odluke u stvarne vojne sposobnosti – brzinom koja odgovara operativnim potrebama.

Mera uspeha Ankare zato neće biti dužina završnog saopštenja niti broj inicijativa koje će biti najavljene.

Pravo merilo biće da li će NATO pokazati da se politički konsenzus može dovoljno brzo pretvoriti u vojne sposobnosti kako bi se očuvalo verodostojno odvraćanje u eri ubrzanih tehnoloških promena.

Savremena vojna prednost više ne pripada jednostavno onima koji izmisle najbolju tehnologiju. Sve više pripada onima koji mogu da prepoznaju obećavajuće inovacije, uključe ih u operativne koncepte, povećaju proizvodnju i uvedu sposobnosti u upotrebu brže nego što protivnik može da se prilagodi.

Ukrajina je to više puta pokazala, ali isto važi i za Rusiju.

Upravo tu se često promašuje suština kada se govori o NATO-u. Javna rasprava i dalje uglavnom usmerava pažnju na ciljeve u vezi sa izdvajanjima za odbranu, nove tehnologije ili velike najave nabavki. To su ulazni faktori. Ali pravo merilo uspeha su vojne sposobnosti.

Alijansi ne nedostaje inovacija. Širom Evrope i Severne Amerike vlade, startap kompanije, univerziteti, investicioni fondovi i etablirane odbrambene kompanije stvaraju izuzetna dostignuća u oblastima autonomnih sistema, veštačke inteligencije, sajber sposobnosti, računarstva u oblaku, tehnologija senzora i napredne proizvodnje.

Ono što je ograničeni resurs NATO-a više nije sama inovacija, već sposobnost da se ona usvoji na nivou cele Alijanse. Usvajanje inovacija postalo je strateška sposobnost.

Izgradnja savezničkih sposobnosti po prirodi je složenija od razvoja jednog nacionalnog programa. Nove tehnologije moraju da zadovolje vojne zahteve, dokažu međusobnu kompatibilnost, prerastu u zajedničke standarde, privuku industrijska ulaganja i na kraju budu uključene u nacionalne odluke o nabavkama i operativne planove NATO-a.

One takođe moraju da zadobiju poverenje političkih lidera, vojnih komandanata i industrijskih partnera u svih 32 suverene države – od kojih svaka ima sopstvene prioritete, procedure nabavke i budžetske cikluse.

Svaka slaba karika usporava odvraćanje.

Taj posao obuhvata vojne strukture NATO-a, nacionalne vlade, industriju i organizacije zadužene za nabavke. Svi oni moraju delovati usklađeno kako bi inovacije postale interoperabilne vojne sposobnosti cele Alijanse, a ne samo izolovani uspesi pojedinačnih država.

Sledeća konkurentska prednost NATO-a manje će proisteći iz otkrivanja revolucionarnih tehnologija, a više iz sposobnosti da svoje institucije prilagodi tako da ih usvoji brže nego što potencijalni protivnici mogu da prilagode svoje.

Odlučujuća varijabla sve više nije tehnološka, već organizaciona. Vojna prednost sve više pripada organizacijama koje su sposobne da uče, prilagođavaju se i uvode nove sposobnosti u upotrebu za nekoliko nedelja, a ne za nekoliko godina.

Ukrajina je pokazala da operativne povratne informacije mogu za samo nekoliko nedelja da stignu od jedinica na frontu do inženjera, proizvođača i vojnih komandanata, umesto da taj proces traje godinama.

Svaka uspešna inovacija odmah stvara nove protivmere, što zahteva novi ciklus prilagođavanja.

Pouka za NATO nije da treba da kopira ukrajinski ratni model, već da mora postati znatno bolji u učenju, integraciji i uvođenju inovacija pre nego što buduće krize zahtevaju istu brzinu reagovanja. To će verovatno značiti da će vojska, proizvođači i državni zvaničnici morati mnogo tesnije da sarađuju kako bi usaglasili ciljeve i obezbedili njihovu brzu realizaciju.

NATO ne može niti bi trebalo da pokuša da ponovi ukrajinski način donošenja odluka u ratnim uslovima. Ali mora da usvoji osnovnu pouku: institucionalna agilnost postala je strateška prednost.

Od početka ruske invazije punog obima, NATO se s razlogom usredsredio na obnovu vojne spremnosti, jačanje odvraćanja, proširenje obaveza u pogledu raspoređivanja snaga i obnovu ulaganja u odbranu. Ti napori i dalje ostaju od ključnog značaja.

Sledeći izazov jeste obezbediti da ta ulaganja postanu integrisana vojna sposobnost, a ne samo paralelni programi modernizacije pojedinačnih država.

To zahteva bližu saradnju svih uključenih aktera. Interoperabilnost sve više ne zavisi samo od kompatibilne opreme, već i od pouzdanog softvera, zajedničkih podataka, otporne infrastrukture u oblaku i zajedničkih operativnih sistema.

Ništa od ovoga ne umanjuje značaj političkog liderstva. Naprotiv, strateške odluke donete još od samita u Madridu 2022. godine postavile su temelje za obnovu NATO-a. Ali merilo uspeha nakon Ankare neće biti dužina završnog saopštenja niti broj novih inicijativa koje budu najavljene.

Ono će se videti u tome da li saveznici mogu da pokažu da se politički konsenzus može dovoljno brzo pretvoriti u vojne sposobnosti kako bi se očuvalo verodostojno odvraćanje u eri ubrzanih tehnoloških promena, napominje autor.

Alijansa je donela teške strateške odluke. Sada dolazi još teži zadatak: pretvoriti konsenzus u vojne sposobnosti pre nego što to isto učine njeni konkurenti.