Safeta Biševac

Lepo je što je predsednik Aleksandar Vučić juče u Parizu prisustvovao vojnoj paradi i proslavi najznačajnijeg državnog praznika Francuske, Dana pada Bastilje. Obeležava se 14. jula u znak sećanja na događaj iz 1789. godine kada su revolucionari zauzeli istoimeni zatvor u Parizu. Bio je to početak Francuske revolucije i pad apsolutističke monarhije. Kakvo je to vreme bilo... Pogubljenje kralja Luja XVI i kraljice Marije Antoanete, žirondinci, jakobinci, Robejspjer, Napoleon... I nama se čini da živimo u haotičnom vremenu.

Aktuelno Svetsko prvenstvo pokazuje zašto je fudbal "najvažnija sporedna stvar na svetu", ali i da je bahatost moćnika bezgranična, skoro kao svemir i ljudska glupost. Kada ja, koju sportovi, samim tim i fudbal, tangiraju kao "lanjski sneg", pratim rezultate, pogledam izveštaje, mogu da zamislim kako je onima koje sportska takmičenja interesuju.

Često se dešava da se od nekih događaja puno očekuje. U njihove pripreme se ulože ozbiljni napor, energija i novac, a onda ih zapamtimo po sitnicama ili sporednim stvarima.

U ponedeljak mi stiže SMS drugarice iz Engleske: "Dobijamo sedmog premijera za 10 godina. Menjamo ih kao..." Moj odgovor je bio: "Blago vama. Mi AV ne možemo da skinemo 14 godina". Naravno da možemo da se prisetimo one Pašićeve: "Koliko ste vi Englezi, toliko sam ja Gledston" i naravno da su okolnosti i sistemi drugačiji. Sve je drugačije, ali jedno je zajedničko - ko jednom dođe na vlast, s nje more i da ode. Pitanje je kako, mirno, izborima ili na drugi način. Ima, na sreću retkih slučajeva, da smrt, nasilna ili prirodna, dovede do promene vlasti. Takve smo slučajeve imali, u bližoj i daljoj prošlosti. Nadajmo se da ih više neće biti.

Ponekad razumem Vučića. Jeste izuzetno vredan čovek, ali nekad mu se sigurno ne ustaje iz kreveta, a raditi se mora. Kada dođe u kancelariju u Predsedništvo, čitaju mu se knjige, one koje još nisu spakovane ili ide na neku TV, ali mora nekog da dočeka ili da ode na službeno putovanje. A baš mu se ne ide u Tivat, na primer.

Šta je to sa balkanskim autokratama i pticama? Nedavno su pristalice SNS-a na "Albaniji", zgradi u centru Beograda, okačile baner čime su ugrozile bele čiope, zaštićenu vrstu ptica koje su se tu ugnezdile. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji voli životinje, tvrdi da za ovaj potez svojih simpatizera nije znao. Kao što nije znao ni za slanje 87, blago rečeno, sumnjivih aktivista u Tivat. Baner sklonjen, mladunci čiopa spašeni. NJegov kolega iz susedne Albanije, ponekad se čini istomišljenik i prijatelj, premijer Edi Rama muku muči sa flamingosima.

Kenet Kaunda je bio prvi predsednik Zambije. Ne Nambije već Zambije. Vladao je od sticanja nezavisnosti 1964. do 1991. godine, kada je poslušao kritike, dozvolio višestranačke izbore i izgubio. Kaunda je nacionalizovao prirodna bogatstva, otvarao škole, bolnice, borio se protiv rasizma i kolonijalizma, bio među prvim članovima Pokreta nesvrstanih.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić će se iz Kine vratiti sa gomilom bilateralnih sporazuma i Ordenom prijateljstva koje je kineski predsednik Si Đinping prethodno samo ruskom kolegi Vladimiru Putinu lično dodelio. Sam Vučić koji malo glumi da je "mačo, tvrd muškarac", bio je duboko ganut ovom čašću koja je, kaže, priznanje za njega i Srbiju.

Sećate li se "Nebojše iz Beograda"? Bio je predsednik Skupštine, ministar odbrane, policije, potpredsednik Vlade Srbije, šef beogradskih naprednjaka... Jedan od osnivača SNS-a. Najpre je važio za "desnu ruku" predsednika Aleksandra Vučića. Onda pojedini mediji počeli da ga optužuju da "radi o glavi" predsedniku.

Danima, nedeljama i mesecima pokušavamo da pogodimo da li ćemo i kada u Srbiji imati izbore. Predsednik Aleksandar Vučić veruje da će se do Đurđevdana (6. maja) ili koji dan posle znati kada će biti održani vanredni parlamentarni izbori. Po spekulacijama se čini da će izbori biti početkom jula, možda na jesen ili do kraja godine. Možda ih i ne bude, tačnije možda budu sledeće godine, na proleće kada se očekuju redovni predsednički.

Vlada Srbije je nedavno proslavila prvi rođendan, što je bila odlična prilika da se prisetimo intervjua premijera Đura Macuta iz decembra, televiziji K1, u emisiji "Uranak" koju su vodili Jovana Joksimović i Drago Jovanović. Najvažniji deo smo videli pre neki dan u "Utisku nedelje". Ukratko, premijer je, koji mesec ranije, dok je bio "samo" dr Macut sa ženom, takođe dr, išao da registruje automobil. Bili u policijskoj stanici, Đuro Macut uzeo uplatnicu i krenuo do menjačnice da uplati taksu za registraciju. Zvoni mu mobilni.

Možda je Aleksandar Gajović, bivši novinar i državni sekretar u Ministarstvu informisanja, u pravu, kada je, komentarišući rezultate izbora u Mađarskoj, rekao da je "jako nepristojno" radovati se nečijem porazu. Sa time se ipak ne slažem. Nepristojno je vređati, psovati, pljuvati na ulici, gurati se preko reda, ismevati slabije... Ali radovati se porazu Viktora Orbana posle 16 godina autokratske vlasti za koju mnogi Mađari tvrde da je obeležena korupcijom, kršenjem ljudskih prava, zloupotrebom državnih institucija, nikako nije nepristojno. Ili sam možda nepristojna?

Vlada koju vodi premijer Đuro Macut prvi rođendan obeležava 16. aprila, a mnogi od nas još ne znamo ko sve sedi u ministarskoj fotelji. Od početka je išlo traljavo s ovom Vladom. Prvo, ko je očekivao da Đuro Macut postane premijer? Niko, pa ni Macut. Kakav premijer, takva i Vlada. Skrpljena da bi nam pokazali da svako može da bude ministar, jer jednostavno nije bitan. Zna se ko jeste.

Kažu da je istorija učiteljica života i ne bi zato bilo loše da se prisetimo ko je beše bio Pir iz "Pirove pobede". Kralj Pir od Epira je 200 i neke godine pre nove ere ratovao protiv Rimljana. Posle pobede u drugoj bici, navodno je rekao: "Još jedna ovakva pobeda i vratiću se u Epir bez ijednog vojnika". "Pirova pobeda" je postala izraz kojim se označava pobeda izvojevana uz ogromne gubitke i koja neumitno i dugoročno vodi u poraz.

Bajram u Novom Pazaru poseban je doživljaj, pa sam zato i u želji da posetim rodbinu, ovaj praznik proslavila u tom gradu. Žao mi je što nisam mogla da dođem koji dan ranije i jedem čuvene ramazanske pitice. Ko se nećka da li su ćevapi ili mantije najbolji novopazarski specijalitet, taj nije probao ramazanske pitice ili "ramazanke". Kao i u slučaju posebno ćevapa i kod "ramazanki" postoji oštra konkurencija. Nekima su najbolje u Pazaru, drugima u Tutinu ili Sjenici, treći se "kunu" u sarajevske... Tu ne mogu da se izjašnjavam. Jela sam samo pazarske i one su "vrh".