Safeta Biševac

Trešnje ove godine još nisam jela. Neću ih ni jesti ukoliko im cena ne padne na razumnu meru, što znači da se izjednači s jagodama, na primer. Predsednik naravno nema takve probleme pa je, uz činije trešanja i jagoda, u nedavnom obraćanju javnosti pozvao "sve koji drugačije misle" da na svim nivoima krenu da razgovaraju, dogovaraju se i nađu što više zajedničkih imenitelja. "Posle mnogo meseci terora na ulicama, bespravnog ponašanja, suzbijanja prava i sloboda svih, završeni su izboru u Zaječaru i Kosjeriću", rekao je Vučić i pozvao građane da se koncentrišu na Srbiju i šta treba uraditi da se živi bolje.

Toliko smo zauzeti svojim problemima da poslednjih meseci svetskim događajima skoro ne pridajemo pažnju. Daleko bilo, da se desi nuklearna katastrofa, ne bismo primetili dok, ne daj bože, radijacija ne bi stigla do nas. Trudim se da pratim svetske vesti, te vam mogu reći da je na planeti skoro pravi horor. Genocid u Gazi se nastavlja, uz bolno ćutanje sveta, očekuju se pregovori o primirju u Ukrajini, ali sumnjam da će telefonski dogovor Trampa i Putina doneti dugoročnu dobrobit, Sudan se više ne pominje, a ljudi ginu i gladuju...

U ponedeljak uveče studenti maratonci iz Novog Sada stigli su u Brisel, kako bi sagovornike iz evropskih institucija upoznali sa situacijom u Srbiji, borbom protiv korupcije, za pravnu i uređenu državu. Biciklisti do Strazbura i maratonci do Brisela skrenuli su pažnju evropske javnosti, koja je donedavno smatrala da vlast Aleksandra Vučića nema alternativu i da stabilokratija u Srbiji može dugo da traje.

Negde u ovo vreme, početkom maja prošle godine, predsednik Aleksandar Vučić nas je u jednom od brojnih medijskih nastupa uveravao da živimo bolje nego ikada.

Kažu da je jutro pametnije od večeri. Možda i nije, ali treba razmisliti, sačekati, ne reagovati ishitreno, niti prerano zaključivati. Da vidimo onda šta se desilo ispred zgrade Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu.

Vatikan mi nikada nije bio ni blizak ni jasan. Toliko moći, istorije, ali i skandala u jednom gradu-državi, sedištu katoličke crkve. Pripadam drugoj religiji, pratila sam vesti iz Vatikana uzgred, začuđena značajem koji ima i danas, kada bi trebalo da smo moderniji, da nam religija ne diktira život, već nauka, tehnologija, napredak.

Uvek može gore. Ovu pesimističnu izreku čini mi znam ceo život. Da može i treba bolje izgleda da su mnogi zaboravili, ali nadu im pobudili studenti. Pošto po prirodi nisam pesimista, ne volim da koristim prvu izreku, već radije onu da možemo mnogo bolje. Kako sam realna osoba, ne mogu da se ponekad ipak vratim prvoj - vlada dr Đura Macute, čiji izbor se ne dovodi u pitanje, gora je od sve tri koje je vodila Ana Brnabić i one Miloša Vučevića, koja joj je prethodila. A mislila sam da gore od njih ne može.

Prema podacima Gugla, najpretraživaniji pojmovi u Srbiji prošle godine su bili sportski, Evropsko prvenstvo u fudbalu i Olimpijske igre, kao i Teja Dora, pevačica koja je našu zemlju predstavljala na Pesmi Evrovizije.

Svima su potrebni prijatelji. Neki ih, kako je definisao glumac Ivan Mihailović, kao deca verovatno nisu imali dovoljno ili ih nisu zvali na rođendane, pa je to kasnije kod njih izazvalo vidljive posledice. Mislio je Mihailović na predsednika Aleksandra Vučića i možda nije u pravu. Možda je kao dete predsednik bio popularan i pozivan na rođendane, ali ako nije, nadoknadio je sve u ovim godinama vlasti.

U Beogradu će danas biti sahranjena Svetlana Broz, lekarka, književnica, antiratna aktivistkinja, unuka Josipa Broza Tita.

Da se odmah ogradim. Tekst je napisan satima pre novog "istorijskog" obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića na TV Pink. Televizija Željka Mitrovića najavila je "jedno od najvažnijih obraćanja", kao da svako obraćanje predsednika nije najvažnije, u kome će obelodaniti "do sada nepoznate detalje o obojenoj revoluciji u Srbiji". Poput mnogih građana, uspešno izbegavam predsednikova obraćanja. Život je previše kratak i dovoljno stresan da vreme trošimo na beskonačne tirade čoveka koji je na nesreću mnogih od nas na mestu koje ne zaslužuje, ali, nažalost, glasovima mnogih građana ipak je predsednik ove zemlje, pa ga izbeći ne možemo.

Očekujte neočekivano, jedna je od čestih reklamnih poruka, koja se u Srbiji stalno dokazuje u praksi i to u različitim segmentima društva. Uzmimo, na primer, politiku. Kada je obnovljeno višestranačje, SRS Vojislava Šešelja nametnula se kao jedna od vodećih desničarskih stranaka.

Ima neke poetske pravde u tome što je dan posle objavljivanja osuđujuće presude Suda BiH predsedniku entiteta RS Miloradu Dodiku održan protestni skup studenata u Novom Pazaru. Naravno ne zbog Dodika, već su u Novi Pazar, kao podrška tamošnjim studentima u blokadi došle kolege iz drugih delova Srbije.

Nekada se govorilo da se svaki Amerikanac seća gde je bio kada je ubijen predsednik Kenedi, kao što danas uveliko sredovečni i Jugosloveni poznije dobi znaju šta su radili kada je objavljena vest o smrti predsednika Tita. Ukrajinci i Rusi se svakako sećaju gde su bili i šta su radili kada je pre tri godine počeo ruski napad.

Poslednjih dana, nedelja i meseci zauzeti smo svojim problemima, krizom i protestima pa smo izgleda zanemarili jednu od kod nas omiljenih zanimacija - gledanja u komšijsko dvorište, obično sa namerom da sebe tešimo da je komšijama u najmanju ruku jednako loše, ako ne i lošije nego nama. Deo slobodnog vremena proteklog praznika zato sam iskoristila da bar malo bacim pogled, i gle čuda, i u komšiluku protesti. Naravno, ne kao kod nas, jer ipak je Srbija regionalni lider i ekonomski tigar.