Vlast nije večna

Radovala sam se Orbanovom porazu skoro kao pobedi Zorana Mamdanija na izborima za gradonačelnika Njujorka. Nemam nikakvu korist od Orbanovog poraza, pogotovo ne od Mamdanijeve pobede, ali jednostavno ne volim autokrate koji zloupotrebljavaju svoju navodnu borbu za naciju, veru, rasu, tradiciju, u korist lične, često materijalno vrlo unosne, koristi. Zato se radujem svakom njihovom porazu. Peter Mađar će u istoriju ući kao čovek koji je pobedio Orbana, nije političar sa čijim se stavovima slažem, jer je i on desničar, ali porazio je Fides. Ubedljivo.

Mađari, kao i mnoge njihove komšije, nemaju simpatije i poverenje prema progresivnim ili socijaldemokratskim idejama, više vole konzervativne, što je potpuno legitimno, dok god su ti desničari demokrate, ne krše demokratske principe i ne prisvajaju državne institucije. Kada to učine, postaju „Orban“. Radujem se pobedi Mađara zato što mi je drago kada su ljudi veseli, optimisti, imaju nadu u bolje sutra… Sve smo to videli na ulicama prelepe Budimpešte u nedelju uveče. Nadam se samo da se neće razočarati, da shvataju da promene nisu lake i da će biti teško i bolno ispravljanje Orbanovih brljotina. Radujem se Mađarevoj pobedi, zato što je to pobeda Evrope, poraz Trampa i Putina.

Dovoljno razloga za radost, ali šta i da li išta Srbija može da nauči od komšija? Prvo i najvažnije, ničija vlast nije večna, a drugo, narod je jači od svake autokratije. Plašim se, međutim, da mi u Srbiji olako prizivamo i pokušavamo da prepišemo razne „recepte“ iz bližeg ili daljeg okruženja. Volimo da analiziramo da li su kod nas primenjivi razni slučajevi, crnogorski, makedonski, sada mađarski, a vlast nas je ranije plašila ukrajinskim. Svakako da nam ti primeri mogu koristiti, ali puko kopiranje nije moguće pošto je svaka zemlja različita. Da parafraziram Tolstoja, sve srećne zemlje liče jedna na drugu, svaka nesrećna nesrećna je na svoj način. I mora svoj put da izlazak iz nesreće da pronađe.

Za početak, Mađar je preletač iz Orbanovog Fidesa. Da li bi opoziciono nastrojena javnost u Srbiji prihvatila nekog Vučićevog preletača? Podsećam da je do sada najpoznatiji primer privremenog „preleta“ bila Zorana Mihailović. Mađar je „počistio“ dosadašnju opoziciju koja godinama nije uspevala da porazi Orbana. Mnoge opozicione stranke nisu ni izašle na izbore, shvativši da samo Mađareva Tisa može da porazi Orbana. Treba li opozicija Srbije da se povuče u korist studenata, za koje se smatra da imaju više šansi da poraze Vučića? Možda, ali ne treba zaboraviti da je mađarski izborni sistem takav da bi opozicione partije svakako uništio, pa su hteli – ne hteli, mnogi od njih morali da se povuku.

Mađar se nametnuo vrednim radom, direktnim kontaktom s ljudima, optimizmom, svojom ličnošću, što bi studentskom pokretu moglo da znači, u dogledno vreme treba da predstave javnosti nekog svog „lidera“. Mladog, pametnog, elokventnog, ubedljivog, koji bi građanima ponudio program, ideje, nadu.

Što se Vučića tiče, za njega ne brinem. Prijatelj Orban je otišao, ali izgleda da se Janša vraća na vlast u Sloveniji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.