INTERJVU Dragan Bjelogrlić: Dosta je kukanja, spremajmo se za boj u kome ćemo ovo zlo saseći do korena, jednom za svagda

Na taj „Svemir u nama“, kako je glasio slogan ovogodišnje Pule, isticala je i nova direktorka festivala Vlatka Kolarović: filmovi koji se tu prikazuju postavljaju neka pitanja, a zapravo nas uče suživotu, zajedništvu i toleranciji.

Tako je i čast da otvori 73. festival pripala komediji „Svadba“ reditelja Igora Šeregija, koja je zabeležila rekordnu gledanost i ujedinila ovaj naš prostor – u hrvatskim bioskopima videlo je 800 hiljada gledalaca (što je istorijska cifra), u Srbiji i širom regiona više od dva i po miliona, pa se može pretpostaviti da su je gledali i desničari i ljudi građanskog i demokratskog opredeljenja, i katolici i pravoslavci, i oni koji slušaju Tompsona i oni koji su fanovi Caneta i Partibrejkersa, i oni koji su se borili protiv nekadašnje zajedničke države i oni koji su ostali jugonostalgičari…

Na otvaranju u Areni, ako bi se merila jačina aplauza, Dragan Bjelogrlić, koji u „Svadbi“ igra jednu od glavnih uloga, pozdravljen je najburnijim ovacijama, a ova komedija je 73. festival, u selekciji Hrvatski film, završila sa četiri Zlatne arene – za najbolji kasting, produkciju, dok je Roko Sikavica poneo nagradu za najbolju sporednu mušku ulogu, a Linda Begonja posebnu Zlatnu arenu za izuzetan doprinos glumačkom ansamblu ovog filma.

O ovogodišnjoj Puli za Danas govori Dragan Bjelogrlić koji je, kako se pokazalo, i od kolega i od publike, uz pisca i scenaristu filma „Tri nedelje posle“ Vladimira Arsenijevića, imao pažnju kao jedna od pravih zvezda festivala. Arsenijević, koji je rođeni Puljanin, izazvao je veliku pozornost i mimo filma koji je na kraju osvojio tri Zlatne arene – uz njega je solidarno stao ceo grad, zbog prebijanja koje je doživeo u Beogradu od režimskih huligana tri dana pred premijeru „Tri nedelje posle“.

I ako bi se pravio neki rezime festivalskih dešavanja, 73. Pula zaista je protekla u znaku naših filmskih stvaralaca – osvojili su šest Zlatnih arena, naši filmovi su dobili i najviše ocene 13 kritičara iz regiona, a od kolega, kulturne javnosti i publike podršku u teškoj situaciji represije u kojoj se nalaze, ovacije i poštovanje.

I razgovor sa Bjelogrlićem koji je vođen tokom festivala prekidan je nekoliko puta zbog onih koji su prilazili da ga pozdrave, pa smo ovu pulsku priču i započeli pitanjem koliko mu prija što ljudi pamte njegove filmove i dolaske na festival.

– Prvi put sam bio u Puli 1978. sa filmom „Boško Buha“, koji je bio i moja prva filmska premijera u karijeri, a mislim da je sve manje ljudi, nažalost, koji pamte to nekadašnje doba. Kako ja polako prelazim u bazu onih koji imaju ozbiljan prtljag, i to se nekako oseća, i onda postoji respekt i poštovanje ne samo prema delima koje sam napravio nego i prema mojim godinama i možda i nekoj doslednosti u tim godinama.

Kakav je vaš doživljaj Pulskog festivala i njegovog duha danas?

– Pula, kao glavni grad Istre i cela Istra, ima potpuno drugačiji duh u odnosu na ostatak prostora. Možemo da kažemo da je najliberalnija regija
u celom ovom našem okruženju, i da je tu uvek bio jak taj kosmopolitski duh. Pamtim to u staroj Puli u Jugoslaviji, i posle, nakon 2000-tih, kad sam opet počeo da dolazim, a bio sam na toj prvoj Puli koja se otvorila prema regionu sa „Montevideom 1“, dobio sam tada i nagradu.

I tih godina, kad smo sa našim filmovima opet počeli da se okupljamo ovde, uvek je bio drugačiji duh – Pula nikad nije patila od podela ili nekog nacionalizma.

Što se tiče samog festivala, mislim da je on imao potencijal, ne znam da li je to sada moguće, ali mogao je da bude najveći u regionu, jer se
nastavljao na onaj veliki, najveći festival u bivšoj državi, na kome je nastajala jedna od najvažnijih i najjačih kinematografija u svetu, tada svakako i među prvih pet u Evropi, jugoslovenska kinematografija.

Imala je Pula tu tradiciju, to korenje, ali iz politilčkih razloga valjda nije smela odmah da uđe u taj regionalni koncept, a sada je možda kasno. To jeste šteta, inače mislim da je ovo pravo mesto za jedan veliki regionalni filmski festival.

„Svadba“ je apolitična komedija koja duhovito i satirično govori o hrvatskom i srpskom društvu danas, i nama samima. Kako je došla do ovog fenomena da okupi milionsku publiku u bioskopima, a reditelj Igor Šeregi je upravo u Puli najavio nastavak filma, „Svadbu 2“?

– „Svadba“ je prva komedija snimljena u hrvatsko – srpskoj koprodukciji koja je postala najgledaniji film u Hrvatskoj ikada, i regionalni
rekorder. A niko ne shvata i ne pominje da je ovaj scenario bio i rizik – podsmeva se svim klišeima i arhetipovima mržnje koje mi živimo više od trideset godina. Svi koji smo radili ovaj film shvatili smo, uz sve sumnje koje smo imali na početku, da na sreću ipak više ima normalnih, nego nenormalnih ljudi u ovom našem regionu, što je „Svadba“ i pokazala, i u tome je i njen najveći uspeh.

Ako posmatramo stvari tako da je jedan od ključnih zadataka umetničkog dela da nas natera da se zapitamo ko smo i šta radimo, i da nas inspiriše da budemo bolji ljudi, onda mislim da je film „Svadba“ u potpunosti izvršio svoj zadatak. Još nas je i nasmejaao i razonodio, pa zaista dovoljno od jednog malog filma.

Čuli smo i da je „Svadba“ snimljena sa budžetom malo manjim od milion evra, koliko je od dobila na konkursu Hrvatskog audiovizuelnog centra. Kod nas je ta cifra nezamisliva, na konkursima našeg Filmskog centra reditelji inače dobijaju mizerna sredstva, a sada već drugu godinu za redom nema ni konkursa, filmski stvaraoci su kažnjeni zbog podrške studentima. Kako to komentarišete?

– Naravno da je cifra koje naše kolege u Hrvatskoj dobijaju na konkursima nama nezamisliva, ali ja nas sada ne bih poredio više ni sa kim. Mi
više nismo za poređenje – kod nas Filmski centar faktički ne postoji već dve godine. Znamo sve o tome kako se naša vlast odnosi prema celoj kulturi i ljudima iz kulture, a sticajem okolnosti veći deo njih pokazuje svoja politička opredeljenja koja se ne sviđaju vlastima. I bilo šta da kažem sada, neću reći ništa novo, a ne bih da se ponavljam.

Posebno ne volim da kukam o našoj sudbini u drugim državama, to čuvam samo za nas. Ali, generalno, više ne mogu da kukam. Svi
znamo šta nam je činiti – sve mora da se promeni iz korena, sve, ne smo kultura. Od kukanja nemamo ništa.

Naši filmovi su prošle godine osvajali nagrade na svetskim festivalima, kao i u Puli, Sarajevu, Herceg Novom…, ove godine su se vratili sa šest Zlatnih arena. Šta znači za našu kinematografiju, a taj period će neizbežno doći zbog neraspisivanja konkursa, što našeg filma u dužem periodu neće biti ni na jednom festivalu, a neće biti ni naših manjinskih koprodukcija?

– Platićem taj ceh. Ali, prvo da kažem i ovo – mi, filmski stvaraoci iz Srbije, srećemo se sa svojim kolegama po festivalima koji se dešavaju i u drugim državama. Sreli smo se i sada u Puli, imamo različite filmove, imamo priliku da sednemo i porazgovaramo, da pričamo o novim idejama ili o problemima koje delimo, čemu festivali takođe služe. Mi u Srbiji, faktički, više nemamo ni jedan festival.

A jedna od retkih stvari koje nam svi priznaju u regionu je da smo mi ipak filmska velesila, i da smo tu uvek bili superiorni. I jesmo, još uvek, što pokazuje ovaj broj nagrada na ovom festivali kao i ogroman broj filmskih stvaralaca i glumaca koji je ovde bio prisutan. Ali, sve što se radi u praksi, u našim životima, u politici, u odnosu vlasti prema filmu i kulturi, sve je suprotno.

– Umesto da se afirmiše i da se podupire nešto što je već pokazalo svoj kvalitet i neku svoju superiornost, i što nam priznaju i drugi, vlast to uništava samo zarad svojih političkih ciljeva. I to je, naravno, grozno i može biti pogubno. Cena svega toga će se sigurno platiti, i to velika. Doći će na naplatu perod od ove dve godine u kojima je FCS obustavio konkurse, kao i toga što se daju bedne i minimalne pare, i toga što postoje ljudi koji su u svom naponu kreativne snage, ali ne mogu da rade samo zbog svojih političkih opredeljenja.

Pokušavam nekako da sublimiram situaciju u jednoj rečenici i u što kraćoj formi, da ne ređam sve ono loše što se dešava, i koliko je loše. Zapravo, pogubno je, to je prava reč. Mislim da to manje – više svi znamo, čitaoci Danasa koji će čitati ovaj razgovor sigurno znaju, jer mi to ponavljamo stalno.

Ponavljam i ja sada: nema više kukanja, ovaj sistem mora da se menja ako žellimo da preživimo. Ne samo u kinematografiji već i u svim drugim sferama uopšte. I ja sam optimista da će do tih promena doći.

Na nedavnom Gradskom konkursu za projekte u kulturi novac su dobili lojalisti, Ministarstvo kulture nije realizovalo svoje regularne konkurse takođe skoro dve godine, a sada poziva umetnike iz svih oblasti na konkurs za Expo, režimski projekat za koji su izdvojena ogromna sredstva. Kako doživljavate taj cinizam, i da li bi umetnici koji su dovedeni do ivice egzistencije trebalo da učestvuju na tom konkursu?

– Misim da su to prevashodno poslovi namešteni za lojalne, ima i među umetnicima lojalista, ima i ćaci umetnika, znamo to, naravno. I na Expu će biti poslova za njih, a videćemo da li će iskoristiti moć novca da se malo obrate i svojim neistomišljejnicima i kažu: aha, hoćete nešto malo da zaradite, pa onda ne možete da pričate protiv nas.

To je jedan sistem koji vlast u Srbiji radi već godinama, samo što taj sistem postaje sve brutalniji i brutalniji, i meni je više dosadilo da pričam o tome i o stvarima za koje svi znamo kako se odvijaju, i šta se sve radi.

– A to kako je u kulturi, tako je, nažalost, i u građevinarstvu, tako je u zdravstvu, u prosveti, ekonomiji, poljoprivredi i u svim segmentima našeg
društva. Znači, posao ne dobijaju najbolji i najstručniji, posao dobijaju najlojalniji. Poslovi se rade ne da bi se napravilo nešto kvalitetno, nego da bi ti povlašćeni ljudi stavili pare u svoje džepove. Ako je to nešto što je bilo uobičajeno za ove krajeve Balkana, sada se kod nas zaista podiglo na neki enti nivo – sada se sve svelo samo na to.

Korupcija je na Balkanu uvek bila prisutna, ali bilo je i drugih stvari. I kod Slobe je bilo autokratije, i elemenata diktature, ali su tada izašli i filmovi „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Undreground“, izašle su i predstave „Bure baruta“, „U potpalublju“, i mnoga druga značajna i angažovana pozorišna ostvarenja u to vreme.

– A danas je sve kombinacija korupcije i služenja Vođi – svaki posao se radi prevashodno da bi se uzele pare „na crno“ i pohvalio Vođa a ne da bi se napravilo nešto dobro. Kada se renovira ulica ne gleda se kako da to bude pristojno urađeno, nego koliko će na tome da se zaradi. I prvo se „instaliriju elementi“, odnosno subjekti koji su uključeni u taj posao.

Kada se pravi neki umetnički projekat, ili kada Telekom finansira neku seriju, prvo se namiruju oni koji rade ne da bi napravili seriju, nego kao izvor korupcije i izvor novca. Pa se tek onda snima. I sve je, nažalost, tako, nema ništa drugo. Sada je samo opšta krađa i maltretiranje svih drugih koji to primećuju i spremni su da se tome suprotstave. Ali kako rekoh, dosta kukanja. Spremajmo se za boj u kome ćemo to zlo saseći do korena. Jednom za svagda.