Milena Dragićević Šešić: Vlast je investitoru prodala Staru šećeranu i Ristićev KPGT, a on je na poklon dobio da upravlja Ateljeom 212 i sprovodi želje „vođe“

Kako objašnjava, upravljanje dekretima i imenovanjima praksa je autoritarnih kulturnih politika, politika koje se ne zasnivaju na znanju i razvojnim vizijama, već na ispunjavanju zahteva.

– To je politika protivna Zakonu o kulturi koje određuje precizno trenutke kada se može imenovati vd rukovodilac ustanove kulture: član 37 Zakona kaže da osnivač može imenovati vd direktora ustanove bez prethodno sprovedenog javnog konkursa kad direktoru prestine dužnost pre isteka mandata, odnosno, kada javni konkurs za direktora nije uspeo.

Vršilac dužnosti direktora, podseća Šešić, može obavljati tu funkciju najviše jednu godinu. Isto lice ne može biti dva puta imenovano…., a imamo slučajeva desetogodišnjih vd mandata, od SKC-a, Narodnog muzeja pa nadalje…

Vršilac dužnosti direktora mora da ispunjava uslove za izbor kandidata za direktora iz člana 36. stav 1 ovog Zakona što mnogi vd ne ispunjavaju. A ne poštuje se ni Član 39 koji se odnosi na razrešenje – i podrazumeva da se neko može razrešiti zbog ozbiljnih povreda radnih dužnosti i odgovornosti.

– U ovom slučaju, Atelja 212, vd direktora iako „lojalista“ po svemu, nije ispunio one očekivane zadatke koje sa radošću ispunjavaju neki vd. upravnici i direktori poput onih u Narodnom pozorištu, Šabačkom pozorištu i brojnim drugim kulturnim ustanovama. I to uvodeći teror i najrazličitije oblike zastrašivanja i mobinga.

Od novih pravilnika o ponašanju na sceni i van scene, do „deprogramiranja“, tj. skidanja sa repertoara ugovorenih i planiranih programa, ili „brisanja“ mogućnosti učešća nepoželjnih glumaca, plesača ili muzičara u novom repertoaru, itd.

Vlasti na svim nivoima koriste se postojanjem upravljačkih funkcija kao kolačima kojima „nagrađuju“ svoje lojaliste, one kojima neće biti ni potrebno reći šta da rade, jer će unapred predviđati želje „vođe“ – i u svom „upravljanju“, ako se to može uopšte tako zvati, obezbeđivati ne ispunjenje javnog interesa u kulturi, već uskih interesa režima na vlasti.

Uostalom, obašnjava nekadašnja rektorka, nikom od tih vd. direktora i nije predsednik vlade ili predsednik grada „nalogodavac“, no, „nenadležan“ koji je uveo u sistem – upravljanje ponižavanjem i gaženjem, pa čak i ismevanjem sopstvenih saradnika…

– A onda se od vrha na niže takav sistem bahatog upravljanja prenosi, i ako se neki od lojalista ne ističe u ponižavanju saradnika, gubi „pravo“ na svoje vd radno mesto. U celini gledajući, sva ova imenovanja su osveta istinski nemoćnog režima da uspostavi funkcionisanje kulturnog sistema na svim nivoima.

Ne raspisuju se ni konkursi za nove zaposlene, a još manje konkursi za upravnike i direktore. Imenuju se nestručni, često mimo Zakona koji, na primer, za upravljanje muzejskom ustanovom zahteva i odgovarajuće iskustvo – kaže Šešić.

Često se, kako navodi, imenuju i penzioneri – čime se izbegavaju ograničenja iz Zakona o radu: Zakon o radu propisuje da radni odnos prestaje po sili zakona kada zaposleni navrši 65 godina života.

Međutim, funkcija direktora se prema članu 48. Zakona o radu može obavljati i bez zasnivanja radnog odnosa, odnosno zaključenjem Ugovora o pravima i obavezama direktora.

– Tako „član partije“ nastavlja da prima i penziju i direktorsku „platu“ – time se članstvo SNS-a još više stimuliše da se ponaša – lojalistički je blaga reč, već da se ponaša kao besni pas na lancu koji je dobio zadatak da sačuva svoju „teritoriju“ – ističe Šešić.

I u Hronici represije koju je napravila Zajednica umetnosti i kulture, popisani su ovakvi potezi širom Srbije, a njihov broj se ubrzano uvećava svakog dana.

– Ukratko, Ljubiša Ristić je mogao da nastavi da upravlja pozorištem koje je osnovao – i u kojem se nije dokazao ni kao uspešan a još manje kao inovativan upravnik. Uostalom – da li smo čuli njega da se protivstavlja investitorskoj privatizaciji i tog svog pozorišta.

„Kupac je dobio 18 nepokretnosti, od kojih najmanja ima 37, a najveća 3.716 kvadrata. Među objektima koji su prodati je i Ustanova kulture Pozorište KPGT, koje se nalazi u kompleksu Stare šećerane, a koje je od 2021. godine gradska ustanova“.

Dakle, grad je prodao Pozorište KPGT – odćutao je Ljubiša Ristić nesrećnu sudbinu svog pozorišta koga je poklonio gradu u trenutku kada njim više nije mogao upravljati – a onda dobija na upravljački poklon gradsko pozorište u kojem jeste, jednom davno, režirao dobre predstave.

Ali, tome ima već pedesetak godina – kaže Milena Dragićević Šešić, koja je i šef UNESKO katedre za interkulturalizam, menadžment umetnosti i medijaciju na Balkanu.