Srđan Dragojević: Sreo sam Ketrin Zitu Džouns na „Kalencu“, preporučio joj krompir iz Ivanjice

„Posebno me raduje što Srbija i Beograd postaju sve prepoznatljiviji na mapi svetske filmske industrije. Sve više producenata, reditelja i glumaca otkriva ono što mi odavno znamo – da naša zemlja nudi vrhunske lokacije, talentovane ljude i gostoprimstvo koje se dugo pamti. Ako se po jutru dan poznaje, uskoro će u Beogradu biti podjednako verovatno da sretnete holivudsku zvezdu kao i komšiju iz kraja“, objavio je Vučić.

Naravno da Ketrin Zita Džouns do zgrade predsedništva da primi Vučićev buket cveća nije sprovedena kroz znamenitosti Ćacilenda, jer kako bi on i njegov prijatelj, reditelj koji je doveo, objasnili divi otkud vojnički šatori i gomila batinaša u Pionirskom parku.

A posebno, što bi oskarovku svakako zanimalo, apsolutno nisu govorili da je u ovoj gostoljubivoj zemlji, taj isti predsednik koji joj poklanja cveće dobrodošlice, odmazdom zaustavio kinematografiju svoje zemlje, da već dve godine Filmski centar Srbije ne objavljuje konkurse za finansiranje i sufinansiranje filmova, i da su filmski stvaraoci na ivici egzistencije.

U svemu ovome, prema ocenama struke koja ovaj događaj komentariše za Danas, najvažnije je nešto drugo – razlog dolaska stranaca da snimaju u Srbiji nisu naše „vrhunske lokacije“ po holivudskim merilima, kako tvrdi predsednik, jer takvih lokacija i nema, nego Uredba Vlade Srbije o podsticajima za strane producente, čije su izmene stupile na snagu marta ove godine.

Tako Srbija stranim ekipama nudi direktan finansijski podsticaj u vidu bespovratnog povraćaja novca od 25 odsto troškova nastalih tokom snimanja na našoj teritoriji, ali i neke dodatne bonuse i benefite koje nisu obuhvaćene Uredbom,  ali nije tajna da se, kako komentarišu naši sagovornici,  primenjuju u praksi.

Za veće projekte koji prelaze troškove od pet miliona evra, iz našeg budžeta im se vraća čak 30 odsto od tih para, što je u odnosu na nama susedne zemlje čije su lokacije odavno prepoznate na mapi svetske filmske industrije – Mađarsku, Hrvatsku, Rumuniju, Češku, Sloveniju, Grčku, najveći podsticaj koji se nudi stranim producentima.

Reditelj Srđan Dragojević, inače predsednik predsedništva Udruženja filmskih umetnika Srbije i član Nadzornog odbora za kolektivno ostvarivanje autorskih prava (UFUS AFA ZAŠTITA), ima precizan komentar na ovaj događaj u žanru „kratkog dokumentarca“:

– U pravu je Vučić oko sretanja holivudskih glumaca u komšiluku – sreo sam Ketrin Zitu Džouns na Kaleniću, preporučio sam joj krompir iz Ivanjice, i iskoristio priliku da joj ispričam kako su srpskoj kinematografiji ukrali deset miliona evra za svoju ćaci – Expo manifestaciju. A kada sam komšiji Reifu Fajnsu ispričao da su sve subvencije za film usmerene ka SNS firmi koja pljačka budžet godinama, jer je gembava vlasnica uvezana sa svinjskom huntom, predloži da odemo na kafu u obližnju kafanu Lovac – objašnjava Dragojević.

– Mi u Lovcu, naleti na nas niko drugi no Džoni Dep! Sedi Džoni, kažemo mu. Šta se radi? Malo u šoping?, pitamo ga.

– Kako neću? – kaže Džoni – Pa ugradio sam se sada za neku glupu animiranu seriju o papagajima „Puffins“ – dobio sam od ovih pokvarenih Srba pet miliona eura. Kao, radimo ovde animaciju a oni prijavili 300 animatora koji rade, naravno, na papiru. Inače, zaposlili trojicu! Ja jesam Pirat sa Kariba, ali ova Vučićeva ekipa je nadmašila moj lik u pljački za tri dužine jedra!

– Ja ih gledam – priča Dragojević, i pitam:

– I svi ste se fotografisali sa tim nesrećnikom?

– Pa vidimo da je kompleksaš. Jadnik, voli poznate. Kako da odbijemo jadnika? – odgovara Džeki Čen, i predlaže da naručimo po jednu „šljivu“, u to ime. Ali, zamislite moj šok kada na „Kalencu“ naletim na Rejfa Fajnsa i Stivena Sigala, kupuju orahe.

Ja im pohvalim izbor i ispričam kako su f……iz Upravnog odbora Filmskog centra, nakon pet godina i naređenju Upravnog suda Ministarstvu kulture da odgovori na tužbu Gorana Markovića i mene zbog poništenog konkursa i naloga ministarstva da Filmski centar isplati novac za regularni konkurs – odlučili da ne ne mogu ništa da odluče, pa su vratili sve nazad na ministarstvo!?

– Au, kakvi su to truli ljudi, kao ove jagode – kaže Džeki Čen, gledajući loše jagode na jednoj tezgi – prepričava Dragojević  svoj „komšijski susret sa holivudskim zvezadama“.

Reditelj i producent Gordan Matić, nekadašnji direktor Filmskog centra Srbije koji je u to vreme automatski bio i član komisije koja odlučuje o dodeli ovih podsticaja, kaže za Danas da je jasno kome predsednik adresira svoju manipulativnu reklamnu poruku sa Ketrin Zitom Džouns i lokacijama za snimanje dok našu kinematografiju drži pod čizmom, i da je ovaj EPP događaj samo još jedan, najblaže rečeno, bezobrazluk i bahatost.

– Podsticaji za strane producente su postojali i ranije, ne znam zašto su donošene izmene, verovatno opet u neke marketinške svrhe, a pravo pitanje je zašto nema naših producenata u ovoj Uredbi. Nemam pri sebi analizu ko je do sada i koliko dobijao ove podsticaje, ali znam da je tu bilo mnogo manipulacija o kojima sam svojevremeno govorio – kaže Matić, koji je, podsećanja radi, smenjen sa mesta direktora FCS a da o tome zvanično nije bio obavešten nego je saznao iz medija.

– Mi smo, primera radi, bili jedina zemlja koja je sufinansirala snimanje reklama, zbog čega smo dobili opomenu Saveta Evrope, i niko nije postavljao to pitanje zašto stranci upravo ovde najviše snimaju reklame. Oni to ne rade za džabe – kad Mercedes ovde snima reklamu on ima svoj dodatni budžet, i na njoj, naravno, ne piše da je snimljena u Srbji i da je finansijski podržana od poreskih obveznika građana Srbije. A time je država rušila konvenciju o zaštiti evropske konkurentnosti – objašnjava Matić, dodajući da nije čitao nove izmene ove Uredbe.

– Ali, mogu da kažem da je tu uvek bilo puno prostora za manipulacije, četiri godine sam bio u toj komisiji i mnogo toga sam video. To što nema domaćih producenata u Uredbi je strateška odluka države da li će ili neće da pomogne srpski film, a naravno da bi bilo najnormalnije da nastoji da najpre pomogne svoju kinematografiju.

Mi smo se več kosili sa Evropskim konvencijama za zaštitu konkurentnosti, i za domaće producente i za strane. Ko god bi snimao reklamu naša država bi mu dala ne znam koliko para, protiv čega sam se kao član komisije jako bunio, kao i protiv nekih drugih stvari – navodi Matić.

– Ali, kad vi ne finansirate domaću kinematografiju kroz konkurse FCS i druge fondove, kakve podsticaje onda možete da joj dajete. Naravno, svakako ih dobijaju neki našem predsedniku i režimu omiljeni i povlašćeni reditelji i producenti, mimo zakona i ove Uredbe, tako da je ono što se kod nas primenjuje kao Uredba i kako se odlučuje o povraćaju sredstava daleko od evropske regulative, kao i sve ostalo što se dešava u našoj kulturi i ostalim sferama društva van važećih zakona.

Matić otvara i pitanje kako, recimo, kad nema konkursa FCS, Telekom dodeljuje sredstva za svoje serije i filmove.

– Kome da se onda jave domaći producent kad nema javnog poziva, koga bi po zakonu moralo da bude, tako da se novac naših građana troši samo za režimu odabrane. Filmski stvaraoci i producenti prinuđeni su da nešto snimaju iz sopstvenih priloga, koji su naravno jako mali, tako da smo, nažalost toliko generalno u svemu otišli unazad kao ni jedna od zemalja u ovom našem regionu, da ne govorimo o Evropi. I sve ovo su pitanja na koja nemamo odgovor – objašnjava Gordan Matić.

Poznati producent Branislav Jević, čija je kuća Hypnopolis producirala neke od važnih filmova koji su se prikazivali i na svetskim festivalima, i sve filmove reditelja Stevana Filipovića, ima malo širi komentar na temu predsednika, stranih producenata koji „sve više otkrivaju lepote Srbije“, kao i na celokupnu situaciju u kojoj živimo, a naslovio ga je „Paralelni svet“.

– Ketrin Zita Džouns je jedna od meni omiljenih glumica. Mislim da, nažalost, nema status Holivudske zvezde, da nije ostavila svoje otiske stopala i šaka ni na stazi slavnih ni ispred Kineskog pozorišta, ali je dobitnica Oskara, što je siguran sam – vrednije. Divno je znati da je u nekakvom, za nas koji se u Srbiji bavimo filmom, paralelnom svetu, Ketrin posetila Srbiju, pa makar samo srpskog predsednika i njegovog omiljenog reditelja. Radujem se zbog toga – kaže Jević.

– U tom paralelnom svetu dešavaju se divne stvari. Predsednik Srbije, na primer, radi na ostvarenju svog dečačkog sna – da organizuje Svetsku izložbu u Srbiji. To me je opet podsetilo na jedan paralelni, filmski, umetnički univerzum, na film „Čudo u Milanu“ Vitoria De Sike.

U tom filmu, podseća Jević, grupa beskućnika proteruje se sa deponije na kojoj žive u improvizovanom naselju stvorenom od odbačenog nameštaja i kartona.

– A onda se pojavi čarobni golub koji im ispunjava želje. Dirljivo je videti njihove želje: bunde, skupocena odela, cilinder, vreća novca… No, dečji snovi evoluiraju. Sad je u paralelnom svetu moguće poželeti i na kraju i organizovati događaj u vrednosti od nekoliko desetina milijardi evra. U tom istom svetu će se u komšiluku sretati holivudske zvezde kao i druge važne i svetski poznate ličnosti. U našem filmskom svetu mnogo smo bliži onom proterivanju sa deponije – objašnjava Jević.

– Do skora je Srbija imala sopstvenu kinematografiju, uvaženu u celom svetu. Ta se kinematografija sad može zamisliti samo u onom – paralelnom svetu. Jer, društvo koje izdvaja procentualno najmanje za kulturu iz budžeta – prirodno da nema ništa za filmsko stvaralaštvo. Već skoro dve godine nije raspisan nijedan konkurs za film, što pokazuje drugu tendenciju, da se naši ljudi zaposle kao izvođači radova, filmske produkcije kao podizvođači u filmovima koje će ovde snimati Holivud – navodi Jević.

– Jer, država podstiče te filmove novcem iz našeg budžeta. Tako će se holivudskim producentima vraćati deo onog što ovde potroše (oko 25 odsto), što će njima biti motiv da ovde jeftino snimaju. I – eto, i neki naši ljudi će preći u paralelni svet i u njemu raditi i zaraditi.

Kako podseća, mi već imamo takvo iskustvo, na primer u fudbalu.

– Klubovi se utrkuju ko će pre prodati mlade talente u inostranstvo, postoji čitava mreža „agenata“ koja na tome radi, a to naravno rezultira –
praznim stadionima u Srbiji i – nestankom srpskog fudbala sa međunarodne scene. Ali, vizionari zidaju – nove stadione za paralelni univerzum. U njemu će te stadione ispunjavati publika koja živi u tom, paralelnom univerzumu.

I diviti se, ako ne fudbalu – građevinama, velelepnim stadionima. A i gradnju više neće raditi naše firme, do skora u svetu poznate kao sjajni graditelji. Naši mogu biti – izvođači radova, podizvođači, dok se neko od njih ne kvalifikuje, pa pređe u – paralelni svet. Sve u svemu, u paralelnom univerzumu jako napredujemo – zaključuje Branislav Jević.