Najveća opasnost za Srbiju nije Aleksandar Vučić

Da je dovoljno promeniti jednog političara, pa da sve ostalo nekako dođe na svoje mesto, kao kada se zameni pregorela sijalica i odjednom se osvetli čitava prostorija. Takva predstava je vrlo privlačna jer oslobađa odgovornosti sve ostale. Ako je za sve kriv jedan čovek, a ovaj naš se odavno svim silama trudi da Srbiju pretvori u deponiju kojom vlada najgori ološ, onda su milioni drugih samo nemoćni posmatrači istorije, ljudi koji nisu imali nikakav uticaj na događaje koji su ih zadesili.

Nažalost, društva ne funkcionišu tako jednostavno. Nijedna vlast ne traje dugo samo zahvaljujući talentu jednog političara, bez obzira koliko on bio vešt, uporan ili beskrupulozan. Da bi neko vladao toliko dugo, potrebna je čitava armija saradnika, pomagača, opravdavača, navijača i ćutologa. Potreban je veliki broj ljudi koji će pristati da se prilagode pravilima igre, čak i kada znaju da su ta pravila pogrešna.

Posle toliko godina vlasti Aleksandra Vučića, postalo je gotovo nemoguće govoriti samo o njemu kao o uzroku svega što ne valja u Srbiji, ma koliko bilo tačno da je on paradigma za sve najgore što je moglo da zadesi ovu zemlju. Mnogo je neprijatnije, ali i mnogo tačnije, suočiti se sa činjenicom da je Srbija vremenom počela da liči na svog predsednika. Ne zato što je on posedovao neku natprirodnu moć da preoblikuje naciju po sopstvenoj slici, već zato što su milioni ljudi prihvatili obrasce ponašanja koje je njegov sistem nagrađivao.

Svaka dugotrajna vlast funkcioniše kao ogledalo. U početku ona odražava osobine društva iz kojeg je nastala. Posle izvesnog vremena događa se nešto mnogo opasnije, društvo počinje da odražava sliku vlasti. Ljudi usvajaju njen rečnik, njene metode, njene vrednosti i njene izgovore. Ono što je nekada izazivalo zgražavanje postaje svakodnevica, a ono što je nekada bilo neprihvatljivo počinje da se doživljava kao prirodno stanje stvari. Najveća politička pobeda nije kada osvojite izbore. Najveća pobeda je kada naterate ljude da se naviknu.

A Srbija se navikla na mnogo toga. Navikla se na to da je lažu. Drsko, otvoreno, bezočno i bez posledica. Navikla se na to da se obećanja daju bez namere da budu ispunjena. Navikla se na funkcionere koji govore kao internet-trolovi i na medije koji bljuju gnoj, mržnju i ponašaju se kao stranački bilteni.

Navikla se na to da institucije postoje samo na papiru, dok se stvarne odluke donose iza zatvorenih vrata, telefonskim pozivima i političkim migovima. Navikla se da njome vlada najgori ljudski talog koji kao kao da je prošao kroz gusto sito selekcije posle koje ostaju samo najbesprizorniji i najpokvareniji.

Nekada je skandal bio događaj. Danas je samo termin između dva reklamna bloka. Nekada je javnost zahtevala odgovore. Danas često traži samo novu zabavu. To ne znači da su građani postali lošiji ljudi nego što su bili. Ali jesu postali umorniji. A umorni ljudi su idealan materijal za svaku vlast koja želi da traje.

Čovek koji svakog dana brine kako da plati račune, kako da zadrži posao ili kako da pošalje dete na fakultet, nema mnogo energije za odbranu apstraktnih principa kao što su institucije, vladavina prava ili podela vlasti. Upravo zato autoritarni sistemi opstaju mnogo lakše nego što se često misli. Oni ne traže od građana da ih vole. Dovoljno je da ih prihvate kao neizbežnu činjenicu.

Ali ni to nije cela priča. Postoji nešto što je mnogo više doprinelo dugovečnosti ovog sistema od straha. To je poltronstvo.

Strah je ljudska slabost i može se razumeti. Poltronstvo je već moralni izbor.

Tokom prethodnih godina Srbija je postala zemlja u kojoj je savijanje kičme često izgledalo kao najracionalnija investicija. Ljudi su naučili da se isplati ćutati kada treba govoriti, da je korisno klimati glavom kada treba postavljati pitanja i da je mnogo bezbednije diviti se moćnicima nego ih kritikovati.

Kada bi postojala svetska liga ulizivanja, Srbija bi bila ozbiljan kandidat za srebrnu medalju. Zlato je, ipak, rezervisano za Severnu Koreju.

Toliko prirodnih talenata na jednom mestu retko se viđa. U ovoj zemlji postoji ogroman broj ljudi koji mogu da prepoznaju politički vetar pre meteoroloških stanica, pa menjaju mišljenje sa preciznošću profesionalnih jedriličara. Danas su vatreni branioci jedne ideje, sutra druge, a prekosutra će objasniti da su zapravo oduvek zastupali upravo ono što im u tom trenutku donosi korist.

Korist je, uostalom, postala najstabilnija ideologija savremene Srbije.

Nisu svi članovi sistema. Nisu svi u stranci. Ali veliki broj ljudi učestvuje u održavanju istog obrasca ponašanja. Jedni očekuju zaposlenje. Drugi očekuju napredovanje. Treći očekuju tender. Četvrti očekuju da ih neko „pogura“.

Ponekad je cena pristanka velika, a ponekad zapanjujuće mala. Za poneko radno mesto, za službeni automobil, za članstvo u upravnom odboru ili za nekoliko minuta blizine političkoj moći, mnogi su spremni da se odreknu stavova koje su nekada javno zastupali.

To je možda i najtužniji aspekt čitave priče. Nije problem samo u tome što vlast proizvodi poslušnost. Problem je što je poslušnost postala društveno poželjna osobina. Karakter se često doživljava kao smetnja. Integritet kao nepraktičan luksuz. Doslednost kao znak političke nezrelosti.

Naravno, bilo bi nepravedno tvrditi da je cela Srbija takva. Da jeste, ova zemlja bi odavno prestala da bude društvo i pretvorila se u ogromnu kancelariju za overavanje saglasnosti. Postoje ljudi koji odbijaju da se prilagode. Postoje novinari koji i dalje postavljaju pitanja. Profesori koji odbijaju da ćute. Sudije koje pokušavaju da sude po zakonu.

Studenti koji ne pristaju da im se budućnost pretvori u konkurs za poslušnike. Građani koji izlaze na proteste i onda kada znaju da će ih sutra dočekati isti problemi. Upravo zahvaljujući njima Srbija još uvek nije potpuno izgubila sposobnost da se stidi. Ali problem ostaje isti. Takvi ljudi su često manjina, dok je većina izabrala udobnost prilagođavanja.

Zato je pogrešno verovati da će odlaskom jednog čoveka automatski nestati i sistem koji je izgradio. Političari dolaze i odlaze, ali navike ostaju mnogo duže od njihovih mandata. Ako je društvo naviknuto da nagrađuje poslušnost, ono će pronaći novog vođu kojem će aplaudirati. Ako je naučeno da poštuje silu više nego principe, proizvešće novu verziju iste politike. Možda sa drugačijim sloganima, drugačijim bojama i drugačijim licima, ali sa istom suštinom.

Zbog toga najveća opasnost za Srbiju nije Aleksandar Vučić kao pojedinac. Najveća opasnost je mogućnost da je vučićevski model ponašanja postao opšte mesto, nešto što se podrazumeva i što preživljava svakog svog tvorca.

Jer autokratije nikada ne opstaju samo zahvaljujući vođama. One opstaju zahvaljujući društvima koja se postepeno naviknu da je nenormalno normalno, da je savijena kičma prirodniji položaj od uspravnog stava i da je lična korist važnija od javnog interesa.

Kada društvo stigne do te tačke, više nije presudno pitanje zašto država liči na svog vladara. Posle toliko godina zajedničkog života odgovor je prilično jednostavan: zato što smo se navikli jedni na druge. Vlast se navikla da može sve, a građani su se navikli da mogu malo ili nimalo. Vlast se navikla da govori bez odgovornosti, a društvo da sluša bez pobune. Jedni su izgubili meru, drugi su izgubili živce.

Zato problem Srbije danas nije samo Aleksandar Vučić. Problem je svaki mali Vučić kojeg smo pustili da poraste u nama. Svaki put kada prećutimo nepravdu jer nas se ne tiče. Svaki put kada tražimo vezu umesto pravila. Svaki put kada se divimo moći više nego poštenju. Svaki put kada nekoga nazivamo budalom zato što nije hteo da se proda.
Godinama slušamo kako je jedan čovek zarobio državu. Možda jeste. Ali nijedna država ne može biti zarobljena bez saučesnika. Neko mora da drži vrata, neko da ugasi svetlo, neko da potpiše papir, neko da okrene glavu na drugu stranu i neko da objasni kako je sve to zapravo normalno.

A upravo je to najskuplja posledica ove epohe. Nije uništen samo politički sistem, već i osećaj za normalno. Kada ljudi prestanu da razlikuju pristojnost od poltronstva, instituciju od poslušnika, istinu od propagande i državu od partije, tada problem više nije samo vlast. Tada problem postaje društvo.

I zato će dan kada Aleksandar Vučić ode sa vlasti biti važan. Ali neće biti dovoljan. Jer njegov odlazak neće automatski ispraviti milione kičmi naviknutih na savijanje. Neće vratiti karakter onima koji su ga prodali za sitne privilegije. Neće preko noći stvoriti građane od podanika.

Pravi posao počeće tek tada. Srbija neće morati da se oslobađa samo jednog čoveka. Moraće da se oslobađa svega što je od njega naučila. A to je, ispostaviće se, mnogo teži i mnogo dugotrajniji posao od pukog menjanja vlasti.

Autor je novinar i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.