Zlomisao ili smrt!

Pre nekoliko meseci sam u jednom sofisticiranom društvu bio aklamativno podržan u svom stavu da ću biti vrlo nezgodan kada u proleće 2027. godine budu počele da se organizuju školske posete tom zločinačkom isisavanju novca svih građana, stvorenom sa ciljem punjenja privatnih računa u karipskim bankama i završnog režimskog propagandnog juriša. Kada sam rekao „nezgodan“, konkretno sam mislio na spremnost da sasvim uništim pristojne odnose sa svakim roditeljem koji bi pokrenuo bilo kakvu relativizaciju. Na Viber grupi će biti vređanja i psovanja, i posle toga više neće biti javljanja na ulici. Jednostavno, baš će me biti briga. Znajući roditelje sa kojima sam okružen, teško da će to morati da se dešava, ali nije zgoreg da preventivno rasčistimo stvari sami sa sobom kada se pogledamo u ogledalu.

Ipak, kada je već pokrenuta tema, hajde da pretpostavimo kako će se pokušaj organizovanog vođenja dece odvijati. U mnogim školama, uključujući i onu u koju imam direktan uvid, nastavnici su mudri ljudi koji će, iz stava ili racionalnosti, izabrati da ne učestvuju u nečemu toliko prokaženom. Stoga, reklo bi se da će teret pasti na njihove mlade kolege – pretežno devojke – zaposlene na određeno vreme i zadužene isključivo za aktivnosti u boravku. Umesto da se u potpunosti posvećuju najmanjim osnovcima, one će nedeljama trpeti pritisak da ispune kvotu, or else… U redu, jasno je da roditelji uglavnom neće poslati decu u čeljusti zveri i osećaće se uzvišeno što su manifestovali normalnost, ali hajde da razmišljamo o drugim ljudskim bićima i pripremimo se da će naša solidarnost i pomoć biti potrebni velikom broju ucenjenih mladih nastavnika. Decu svakako neće voditi, ali ne smeju ni biti ostavljeni na cedilu, i direktorima škola mora biti dato na znanje da najurivanja prosvetnih radnika zato što nisu uspeli da izvedu režimsku ekskurziju neće biti. Uz jedno fino i nenasilno „or else“.

Prvi „odrasli“ roman koji nisam mogao da ispustim iz ruku bio je Orvelova „1984“. Tačno se sećam petnaestogodišnjeg sebe koji je voleo da čita ali je i sam bio zbunjen svojom fascinacijom završnicom romana i velikim segmentom u kojem O’Brajen od Vinstona Smita iznova stvara poslušnog režimskog drona. Nikada do tada nisam imao dodir sa tako beskrupuloznim negiranjem istine i dobro sam razumeo da verbalna manipulacija ne bi bila dovoljna da O’Brajen – paradoksalno, jedan od vrhovnika upravo Ministarstva Istine – usput nije bio i u poziciji moći. Jer, Vinston Smit je bio uhvaćen u subverziji i našao se u stanju apsolutne potčinjenosti. Samo bi njegov duh eventualno mogao opstati, i zato se O’Brajen upravo na taj najvredniji aspekt ljudskosti ustremio celom svojom inteligencijom i spremnošću da zlostavlja ideološkog protivnika. No, za potrebe ovog teksta znakovit je segment koji se odvija u čekaonici režimskog kazamata. Naime, Smit je od početka romana neko ko je probuđen, buntovan, i nije nikakvo čudo što je sada tu gde jeste, da bi dok čeka isleđivanje na tom strašnom mestu kao uhapšenik – i to zbog Zlomisli – susreo i svog komšiju Parsonsa. Parsons kojeg u filmu Majkla Redforda igra komičar imena Gregor Fišer (mučeni menadžer Bila Naja iz „Love Actually“, i i te kako zaslužuje pominjanje) jeste vlažni san svakog totalitarnog režima. On ne postavlja pitanja, oduševljava se svakim zadatkom, zadovoljava se minimalnim i ne primećuje da su „neki jednakiji od drugih“. Najbitnije za povlačenje paralela sa EXPO-m, svoju decu prepušta staranju nadređenih. Posledično, radi se o malim gadovima ispranih mozgova koji će svog oca prijaviti Policiji Misli jutro nakon što su ga čuli kako u snu viče „Dole Veliki Brat!“. Pre nego što će biti odveden, Parsons kaže Smitu: „Ispala je prilično pametna za jedno sedmogodišnje žgebe, a? Nisam nimalo kivan na nju. U stvari, ponosim se. Očito sam je odgojio u ispravnom duhu“ (prevod P. S.).

Opet taj duh koji se u ranom uzrastu može modelirati po potrebi, čime se sprečava neprijatnost potonjeg fizičkog i mentalnog mučenja da bi se odrasli slobodnomislilac vratio u primerni tok. U svetu Orvelove Evroazije proces je okončan, umovi dece su oteti i jedino što može slediti je budućnost u kojoj će svi verovati u prošlost kakvu ideolozi režima odaberu da predstave; na koncu, ni sledeća generacija moćnika neće znati šta je istina a šta laž, čime će krug biti zatvoren a ljudski rod, lišen osnovnih elemenata ljudskosti, suštinski prestati da postoji. Ovde i sada, pak, ispostavilo se da je generacija Iks, ko zna kako i kada, dobro obavila svoj roditeljski zadatak, što režimske uposlenike dovodi do bezumlja. Jedan od njih, na primer, u izvesnom podkastu Albatros je pre nekoliko dana izrekao sledeći niz uvreda: „…al’ ovi volovi… Peta beogradska i to… To je najveće zlo u Srbiji. Nažalost, Vučić to ne može da ukine. Je l’ shvataš da ti ne bi mogao da predaješ u Petoj, zbog naglaska? Ja ovo pouzdano znam. Nijedan predmet. Da ne bi mala g*vna čula nepravilan govor, po njima. Pa ja ih toliko mrzim. To nije za svinjac, to je da se sruši sa zemljom, takve ustanove kao što je Peta beogradska. To je izvor… vulkan najvećeg zla u Srbiji, koje nažalost postoji i neuništivo je. (…) Ima naravno u Petoj beogradskoj i divnih ljudi. Oni su nebitni za suštinu. Svuda ima divnih ljudi. I među ustašama je verovatno bilo divnih ljudi“.

Ozbiljnoj panici svedočimo. Sa sadašnjim studentima i gimnazijalcima im modifikacija svesti nije uspela, te se navaljuje na osnovce. Na površini, ideja vođenja dece na EXPO služi obezbeđivanju „kontenta“ za predsednikov Instagram nalog. Međutim, u utrobi poduhvata se krije mnogo mračnija pobuda: potčinjavanje mozgova dok su u uzrastu u kojem se to još uvek može izvesti. Valja se odupreti, jer što reče Orvel još na početku romana: „Iz nekog razloga Vinston je odjednom pomislio na gospođu Parsons, na njenu proređenu kosu i prašinu u borama na licu. Neće proći ni dve godine pre nego što je ta njena deca ne potkažu Policiji Misli“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.