Drhtava ruka kopira šemu

Svi ti naši genijalni iskazi su nam odnekud morali dopasti uma, a originalnost se uglavnom nalazi u stilu, valjda.

Gledali smo u kući tokom uskršnjeg raspusta filmove Vudija Alena, redom: „Svi kažu volim te“, „Ponoć u Parizu“, „Povampireni Majls“ i „Purpurna ruža Kaira“. Delovalo mi je da je taj izbor prikladan, mada me završnica „Povampirenog Majlsa“ navela na strepnju da potomkinji činim trajnu i dubinsku štetu. Da podsetim, u distopijskoj budućnosti Vođa je raznet u dinamitnom atentatu, i nos je jedini preostali deo njegovog tela. Naši junaci potom putem spljeskavanja dotičnog nosa valjkom ukidaju opciju kloniranja Vođe (čijom siluetom koja građanstvu maše sa – vrlo simbolično – ivice litice se svake večeri odjavljuje televizijski program).

To je sve u redu, ali onda Dajen Kiton u poslednjem kadru filma, podstaknuta Vudijevim začudnim tezama, postavlja pitanje: „Čekaj… Ne veruješ u nauku. Ne veruješ da postoji funkcionalni politički sistem. Ne veruješ u boga. U šta onda veruješ?“. „U seks i smrt. Dve stvari koje se iskuse jednom tokom života“, odgovori Vudi. Eh, moguće je da se anarhija od koje bolujem zapatila baš kada sam i ja sa dvanaestak godina bio izložen tim replikama.

Opet, apsurd iskaza o kvantitativnosti seksa iole uravnoteženu osobu, koliko god da ima godina, verovatno navodi na zaključak da ni ono pre ne bi trebalo shvatiti bukvalno. Elem, gledamo par dana ranije „Svi kažu volim te“ i primećujem da sam, ajoj, nekoć odatle nesvesno ukrao jedan dijalog u početnoj sceni svoje drame – ne od reči dio reči, ali suština je bila ista.

Pretpostavljam da sam se u trenutku pisanja osećao nesigurno, želeći da delo započnem nečim kvalitetnim, i jadni mozak je pribegao krađi. No, s obzirom da umetnički direktori srpskih pozorišta na dramu nisu reagovali afirmativno – a, znajući ih, definitivno ne drže u čeonom režnju dijaloge iz filmova Vudija Alena – zaključujem da je problem ipak predstavljao stil celokupnog dela koji nije nalikovao nečemu što su obično imali priliku da čitaju. Dakle, da je mimezisu sledila originalnost, i to u za moj strukovni napredak pogubnoj meri.

„Top lista nadrealista“ je delo koje je preko konstrukcije „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ presvuklo autentično lokalni komediografski izraz. Svakako, i pajtonovci su jednom prilikom rekli da je sve što su u životu želeli je da budu Bunjuel, a u „Ponoći u Parizu“ smo saznali da je Bunjuel ideju za „Anđela uništenja“ dobio od vremenskog putnika Gila, bednog holivudskog scenariste koji mašta o boemskom životu. „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ je izvorno bila stvaralačka kopija emisije „The Daily Show“ sa DŽonom Stjuartom, rekao bih prve „late night talk-show“ forme koja je sadržala tirade protiv američkih vlastodržaca.

Vremenom je „24 minuta“ zahvaljujući profesionalnoj evoluciji autorskog tima i sve većoj abnormalnosti srpskog režima postala sasvim samosvojna zverka. „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ je, pak, bilo inspirisano emisijom DŽeja Lenoa (sve sa šaljivom komunikacijom voditelja i vođe benda, koja je inače standard u mnogim američkim talk-show programima), više mejnstrim i usmereno srpskom „everymanu“. Taj primer za pravilo je na kraju nestao u… kako bi se moglo taktično izraziti… blicu komercijalnog kompromisa, ali poenta je da kada se kopiranje nađe u rukama talentovanih, pametnih ljudi, proizvod postaje originalan, pogotovo ako su narečeni ljudi primorani da iz nedelje u nedelju vrše komentar lokalnih zbivanja.

Čemu sve ovo? U nedelju predveče, uputivši se ka kući sa najuspešnijeg i najkonstruktivnijeg protesta u poslednjih godinu i po dana – jer, bilo je to predizborno okupljanje 200.000 ljudi koji su zauzeli centar grada sa konkretnim ciljem i strpljivom rešenošću da ga na koncu ostvare – probio sam se polako kroz „Mitićevu rupu“ i stigao do Beogradske ulice, malo pre raskrsnice sa NJegoševom. Na tom mestu, masa je napravila distancirajući krug oko dvojice mladih muškaraca sa upaljenim bakljama, a jedan čovek pored kog sam prošao je utvrdio, „pa, čim imaju maske nisu naši“.

Kod kuće sam u živom televizijskom prenosu video šta se na ulicama u međuvremenu počelo dešavati, tj. predstavljati, sa uvek istim mršavim omladincima golim do pojasa koji izvode igrokaz zaletanja ka kordonima i beganja u mrak dok parapolicijske osobe prebijaju i privode stvarne ljude koji su imali nesreću ili pogubnu radoznalost da se zateknu na pogrešnom mestu.

Službinog mu priručnika, ima li na platnom spisku nekog okvirno mislećeg kostimografa koji bi podražavače donekle prilagodio vizuelnom identitetu preostalih 99,99% prisutnog građanstva? Serija je dosadna i nalazi se pred ukidanjem zbog manjka gledanosti, i prate je još samo izgubljene duše kojima ne pada na pamet da promene kanal i potraže neku drugu. Ja na primer imam pametnija posla i ovo huljenje svih dramskih i antidramskih svetosti od Aristotela do Joneska nisam držao u vidokrugu više od minut-dva.

Ima u filmu „Jedna bitka za drugom“ segment u kojem lokalni živalj američkog gradića spontano ustaje protiv policijske sile koja pokušava da sprovede privođenje ilegalnih migranata. Atmosfera je uzavrela, viče se „1312“ (bez dodatka „…sluge okupatora“, to je naša adaptacija izvornika), a onda državni službenik daje tihu komandu i automobil dovozi nekoliko maskiranih muškaraca u crnim majicama sa printom iza protestanata.

Zaštićeni mrakom, izlaze iz kola, probijaju se kroz masu i ka kordonu bacaju Molotovljeve koktele. Po obavljenom zadatku nestaju, a policija koja je dobila formalni povod za divljačku akciju kreće u vijanje naroda po sokacima. Scenariji za opoganjivanje građanskih protesta su napisani ko zna gde i kada – tipujem na tačerovsku Englesku 80-ih – i srpski emulatori rade jedino za šta su sposobni: stavljaju providni papir preko šeme i drhtavom rukom prate linije. Kopirati se mora, u životu i umetnosti, i svako to radi onako kako ume, iz srca i sa težnjom da se na kraju procesa izrodi originalnost, ili po zadatku i sa jedinom željom da se od nalogodavca dobije pčelica za trud.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.