Utakmica sa životom kao ulogom

Lesterov relativno iznenađujući proganjač tokom proleća je postao Totenhem, klub koji je poslednji put bio prvak 1961. godine; ipak, velikan čiji vlasnici u tim i infrastrukturu ulažu nemerljivo veći novac od Lesterovih. Najbolji pokazatelj zemljotresa koji se dogodio je da su kladioničari šanse Lestera da bude prvak pre početka sezone odredili kvotom 5000:1.

Trener je bio Italijan pred penzijom Klaudio Ranijeri koji je pre toga bio selektor grčke reprezentacije i uspeo da u Atini izgubi od Farskih Ostrva. Branio je Kasper Šmajhel, blizu tridesete i još uvek u očevoj gigantskoj senci. U Ranijerijevom „katenaču“ bez libera centar odbrane su činili kapiten Ves Morgan, Englez poreklom sa Jamajke (za čiju je reprezentaciju i igrao) koji pre tridesete godine života nije „omirisao“ prvu ligu i Nemac Hut, „škart“ iz velikih klubova koji je sličio „komm, junge!“ trokrilnom ormaru iz prvog „Indijane DŽonsa“.

Levo je bio Austrijanac Fuhs, desno Englez Simpson. Sredinu su „držali“ Englez Drinkvoter i Francuz Kante, prvi nevidljiva osovina, drugi sveprisutna napast. Od gola pa do daljine sa koje nema svrhe šutirati ili razmišljati o završnom dodavanju je bio „beton“, područje u kojem protivnički igrač nije mogao da provede više od par sekundi sa loptom u nogama, a kad bi ista otišla na stranu Lesterova odbrana je uredno čistila očajničke centaršuteve. Naime, bočni bekovi Fuhs i Simpson su, za razliku od današnjih ofanzivnih kolega koji „vise“ kod protivničkih šesnaesteraca a fudbal je sve smrtnije dosadan, retko prelazili centar.

Posledica toga je bila da je navalni sektor imao zadatak da „ispusti dušu“, počevši od Japanca Okazakija koji je redovno bio menjan oko 60. minuta, jer bi nehumano bilo ostaviti ga da trči više od toga. Za umetnost je, uz obavezno izdisanje, bio određen Alžirac Marez. Ovako opisano, deluje da Lesterovi momci nisu bili preterano zanimljivi – nalik nekakvim kiborzima koji u glavi imaju samo rezultat. Stvarnost je zapravo bila sasvim suprotna, i radilo se o tipu ljudi sa kojima je delovalo da biste mogli da se „odvalite“ u večernjem izlasku, onako „old school“, a onda im sledećeg dana poverite svoju decu na čuvanje. Počevši od centarfora DŽejmija Vardija, junaka Netfliksovog dokumentarnog filma koji je televizijsku premijeru, ne slučajno, imao na desetogodišnjicu čuda kakvo se u svetu korporativnog sporta neće ponoviti.

Na početku filma, pitan kako bi sebe opisao u jednoj reči, Vardi traži da mu se doda flaša piva i otvarač sa drvenom drškom u obliku penisa, pa nakon dosta razmišljanja kaže „twat“, tj. kreten/dileja. Nesporno je barem delimično u pravu, sa samosvešću koja dolazi iz od detinjstva građenog mehanizma odbrane. Rođen je u radničkoj porodici u Šefildu gde je navijao i trenirao za lokalnog giganta Šefild Venzdej, jedino u životu želeći da daje golove pred svojim sugrađanima.

No, kada je imao četrnaest godina mu je rečeno da nije dovoljno visok i jak da bi bio profesionalac, pogotovo na poziciji centarfora koja mu je bila isključiva mentalna opcija. Fudbal sledećih godina postaje hobi, a Vardi prihvata egzistenciju radnika u maloj fabrici protetičkih pomagala i vikend-alkoholičara. Sa devetnaest godina igra u osmoligašu koji se zahvaljujući njemu penje u viši rang. Na terenu je manijakalno usmeren ka konkretnom cilju, kojom prilikom pritiska nekakvo unutrašnje dugme za abnormalnu brzinu. Beži li od nečega? Ili ka nečemu juri?

Postaje skromno, lokalno primećen i prelazi u petoligaša, razmišljajući da bi možda mogao da da otkaz u fabrici i jednu godinu ekskluzivno posveti fudbalu. Posle kafanske tuče mesecima igra sa nanogicom, bivajući zamenjen pre kraja utakmice da bi mogao da se vrati kući na vreme i izbegne zatvor. Mladi sportski agent bez ijednog klijenta ga danima zove na telefon da bi zakazao upoznavanje. „Dileja“ konačno uspeva da mu se javi, i sastanak se odvija u subotu ujutru, sa Vardijem u gaćama. „Mislim da bi jednog dana mogao da igraš za reprezentaciju“, kaže mu tip u jeftinom odelu – mora se misliti na imidž! – koji verovatno ni sam ne veruje u tvrdnju već mašta o zastupanju bilo koga ko podseća na istinskog fudbalera. Vardi kaže da je čuo majku sa kojom je i dalje živeo kako se kikoće u kuhinji.

Nekoliko godina kasnije, međutim, Vardi je i dalje sa dotičnim agentom, u Lesteru sa kojim ulazi u prvu ligu. U premijernoj utakmici sezone pobeđuju Mančester Junajted sa 5:3, Vardi zaista postaje reprezentativac Engleske ali se Lester cele godine muči i vođen gorivom čiste vere na kraju uspeva da se spasi vraćanja u drugu ligu.

Uprava menja trenera – usput, jednog od Vardijevih šefildskih heroja iz mladosti – sa kojim su godinama prolazili posrtanja i uspinjanja i dovodi neobećavajućeg italijanskog „tezgaroša“. Ranijeri će pred kraj sledeće, trijumfalne sezone u prvoj ligi reći da su mu Vardi i Marez posle utakmice u kojoj Totenhem, dišući Lesteru za vratom, nije uspeo da pobedi, oko ponoći zvonili na vrata „izvodeći neki čudan ples“. Kapitena Vesa Morgana Ranijeri opisuje kao „Balua iz ‘Knjige o džungli“, velikog dobrog medveda koji se stara o momcima, koji ne priča previše ali kada govori, svi ga slušaju“.

Lester će se posle svega vratiti u drugu ligu zajedno sa Vardijem koji ne bira da multiplikuje iznos na svom bankovnom računu i ostaje tamo gde ga cene, uprkos i baš zato što je „dileja“. Kada mu ugovor istekne ipak odlazi ali ne u Saudijsku Arabiju – tamo ni pivo ne mož’ da popiješ kao čovek – već u italijanski Kremoneze u kojem se u četrdesetoj godini života bori za opstanak u prvoj ligi. Igraće on još, gde god je takmičenje iskreno a ulog život.

Untold UK: Jamie Vardy
režija: DŽesi Vajl
zemlja: Velika Britanija, 2026

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.