Da li biste bili Katatiki ili Đuđu?

Kako je najavljeno, posvećivanje zaslužene pažnje Mađarskoj kroz bavljenje svetlim primerima iz istorije mađarske kinematografije će se nastaviti i završiti tekstom o filmu „Peti pečat“ (a ako vam nedostaju formalni razlozi, u tu svrhu može da posluži činjenica da je premijeru imao pre pedeset godina).

Zoltan Fabri je dva puta režirao filmove nominovane za međunarodnog Oskara – „Dečaci Pavlove ulice“ (1968) i „Mađari“ (1978) – i bio još dva puta biran da potencijalno predstavlja socijalističku Mađarsku u Holivudu.

Konkurencija je 1976. godine bila srednje solidna (pobednik Žan-Žak Ano, Lina Vertmiler, istočnonemački „Jakob lažov“, francuski ljubavni i poljski epski od četiri sata) te mi se čini da je Mađarskoj naneta prilična nepravda.

Fabri, koji je vrlo dobro – u svojoj jedinoj i stoga nimalo slučajnoj filmskoj ulozi – igrao ministra „na ledu“ u „Krunskom svedoku“ Petera Bača, je scenario za „Peti pečat“ napisao po romanu Ferenca Šante iz 1963.

Kod nas je roman objavila Narodna knjiga krajem osamdesetih, i novo izdanje ne bi bilo nimalo besmisleno s obzirom da tematika korespondira sa današnjim srpskim trenutkom.

Muzičku podlogu filma tvori orkestrion, mehanički orkestar na žeton čiji mehanizam je detaljno prikazan tokom najavne špice.

Rediteljev izbor je dobar – ne znam da li orkestrion figurira i u romanu – budući da kvartet glavnih junaka jeste nalik instrumentima navijenog društvenog orkestra koji se najednom nalaze u poziciji da donesu samostalnu, neprijatnu odluku.

Zapravo, dve odluke, prvo teoretsku pa potom praktičnu.

U Budimpešti smo, pred kraj Drugog svetskog rata, u vreme strahovlade „strelastih krstova“ i dok je napolju vazdušna uzbuna nalazimo se u relativno bezbednoj kafani sa zatvorenim i zamračenim prozorima.

Noć je, mušterija je malo, i dovoljno su redovne da se nalaze negde na granici između poznanika i prijatelja: naši junaci su kafedžija, stolar, putujući prodavac knjiga i sajdžija (nezaboravni Lajoš Eze iz „Krunskog svedoka“).

Sredovečni su to momci koji pokušavaju da fizički i etički neokrnjeni prežive nepodnošljivo društveno stanje – nabavljajući meso na crnoj berzi, dajući novac „strelastim krstovima“ zbog povlastica u sadašnjici i udovicama žrtava „strelastih krstova“ zbog povlastica u budućnosti, zabavljajući se frivolnim ogovaranjem onog koji ustane od stola da bi otišao do toaleta…

Veče biva zlokobno prekinuto kada se sa ulice začuju zvuci potere, kojom prilikom kafedžija zaključa vrata i svi posmatraju kako neko pokušava da uđe – neko ko će, jasno, biti ubrzo uhvaćen ili, bolje bi mu bilo, ubijen tu, na ulici.

A onda, sajdžija koji, za razliku od mediokritetstva ostale trojice, emituje provocirajuću, đavolsku energiju, iznese priču sa uznemirujućim završnim pitanjem.

Naime, on veli da je, nekada davno, ostrvskom državom Luš-Luš vladao izvesni Tomoseuš Katatiki koji je imao roba Đuđua.

Đuđu se jednom nasmejao u situaciji u kojoj ne bi trebalo, te je Katatiki dao da mu se odseče jezik.

Potom, Đuđuova ćerka je bila data Katatikiju kao objekat zabave, i on ju je ubio svojom oblapornom pohotom.

Sledeći na redu je bio Đuđuov sin koji je prošao isto.

Ženi, sluškinji, su, pak, odsekli nos zbog nekakvog nedefinisanog prestupa, da bi ostala i bez oka kao kaznu za to što je Katatikijevom majmunčetu zgazila na rep.

„Kako je Đuđu mogao da podnese toliko zlostavljanje?“, pitaju se trojica slušalaca.

„Tešio se time da, za razliku od Katatikija, ima čistu savest“, da bi na kraju priče poentu izveo pitanjem: „Kada biste umrli i reinkarnirali se, da li biste odabrali da budete Katatiki ili Đuđu?“

Veoma nezgodna dilema, i počinje cenjkanje.

Jedan od njih pita da li je Katatiki svestan užasa koji čini.

Sajdžija odgovori da nije i da je on naučen da neko ko je u poziciji moći jedino tako može da se ophodi prema nekome ko nema nikakvu moć.

„A da li ćemo, posle reinkarniranja, biti svesni našeg odabira?“, pita drugi.

Neće, jer će sledeća emanacija biti lišena sećanja na prošlu.

Ne mogu da se odluče i odlaze u mrak, u druženje sa ljubavnicama, u planiranje prihoda i rashoda za sledeći mesec, u tihe krevetske razgovore sa suprugama, dok muka najbinarnije etičke dvojbe ostaje da lebdi.

Par večeri kasnije, u kafanu ulaze uniformisana lica i odvode naše junake bez povoda.

Kada stignu na odredište, stolar pita mladog čoveka u oficirskoj uniformi da li bi mogao da proveri spisak na osnovu kojeg su tu.

„Gde tu?“, pita zlo.

Stolar se pomete.

Da li su u zatvoru?

Da li je to gde se nalaze institucija ili nešto najbliže paklu na zemlji kakav se stvara kada društvom zavladaju najgori?

Mucajući izbegne odgovor, gad stolarovu ženu nazove kurvom, izubija ga bez objašnjena i pošalje pod ključ.

Zatim razgovara sa svojim nadređenim koji se nalazi u edukativnoj poseti i koji sada njega propituje: „Šta misliš, šta mi ovde radimo? Pogotovo sa ljudima koji naizgled ne predstavljaju nikakvu opasnost?“.

Ideolog obrazlaže dalje: „Bombaši, bacači letaka, ubice policajaca su manje ozbiljna pretnja. Njih desetak, dvadesetak hiljada se može potamaniti. Lako je proizvesti mrtvaca. No, proizvesti mrtvaca koji hoda, jede i ćuti je osnovni poduhvat. Samo čovek koji ima samopoštovanje je u stanju da se buni“.

U filmu koji buja od hrišćanskih tema i simbola, pred naše male ljude će na tom mestu užasa biti stavljen izbor: živećete ako udarite šamar razapetom buntovniku koji je digao u vazduh skladište municije.

Pa ih je još, kako šef zlikovačke bande prepričava, „nazvao običnim kriminalcima, otimačima slobode, potomcima Nerona i Kaligule, izdajnicima, i tome slično“.

Eh, kada bi Đuđu imao prag tolerancije i znanje da u kućnoj radinosti sklopi bacač plamena…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.