Sudbina knjige u Srbiji

Razume se da nisam imala velika očekivanja, ali su me rezultati ipak iznenadili.

U Srbiji tek jedna četvrtina ponosnih državljana pročita knjigu tokom 12 meseci.

Dobro su se pokazale Švajcarska i nordijske zemlje.

To je bilo manje-više očekivano zato što Norveška, Finska, Švedska i Danska, uz Luksemburg, standardno drže visoke pozicije.

Iznenadio me je Island.

Oni imaju običaj da Badnje veče provedu čitajući, a da pre tog praznika naveliko kupuju i poklanjaju knjige.

S druge strane, naš je običaj da se i lektira čita u skraćenim verzijama i AI obradama, pa ni škola, osim formalno, ne zahteva da se knjige kao obrazovno sredstvo, ali i kao objekat, cene i uzimaju u šake.

U svim navedenim zemljama u značajnoj meri država podstiče čitanje kroz pružanje podrške bibliotekama, izdavačkim kućama i samim autorima.

Takođe, čitalačke navike formiraju se od ranog detinjstva.

Roditelji čitaju deci, pa deca usvajaju čitanje kao deo svakodnevnog života, a ne kao aktivnost na margini, recimo na odmoru kad nestane internet.

Zanimljivo mi je istraživanje koje pokazuje da stanovnici zemalja sa izraženim čitalačkim navikama pokazuju veće poverenje u institucije svojih država.

Da, valjda je sve u korelaciji.

To verujem i jeste jedan od razloga našeg nemara u pogledu korišćenja knjiga za širenje vidika, unapređenje jezičke kompetencije i kritičko razmišljanje, a ne za podupiranje fotelja, stolova, kaveza za ptice i ostalog mobilijara.

Ili je posledica.

Društvene mreže se navode kao jedan od uzroka za manju zainteresovanost za knjige.

Bojim se da nije baš tako.

Na omalovažavanju čitanja i onih koji su toj radnji skloni sistematski se radilo veoma dugo.

Onda su na scenu stupile mreže koje su omogućile niže obrazovanima da se afirmišu, pa nažalost da afirmišu i svoj odnos prema kulturi.

Od strane države, kako meni izgleda, to je dočekano sa radošću i odobravanjem.

Tako se bar kuknjava što su izdvajanja za kulturu skromna do nikakva utišalo.

Skoro sam razgovarala sa jednom mladom lekarkom.

Požalim se da se ovde slabo čita, ona mi odgovori da se slabo bavimo higijenom svake vrste (oralnom, prehrambenom i sl.).

Istina.

Ja sam ućutala iako mislim da i to stoji u nekoj vezi.

Međusobno, ali i u vezi sa pomenutim poverenjem.

Kad je sa svoje struke prešla na početak razgovora, lekarka je rekla – ma, treba pustiti decu da čitaju bilo šta, važno je da čitaju.

Ne vredi sporiti se, ipak, sasvim sam sigurna da je u pogledu svih izbora i navika važno postaviti dobar osnov.

Kao što je važno da li se jedu čips ili šargarepa, tako nije nevažno šta se čita.