Ratni zločinci – svi su tu kao nekada

Na tom tragu, Inicijativa mladih za ljudska prava u Beogradu je izbacila još jedan knjižurak „Stanje poricanja – Srbija 2025: Ratni zločinci kao zaslužni građani“ u kojem taksativno nabraja u kakvom cirkusu nakaza mi živimo. Iako ovo nema apsolutno nikakvog efekta na našu stvarnost, ovaj izveštaj iz naprednjačkog inferna bi trebalo imati na umu kao hroničarski zapis o tome kako su jedna skupina nitkova i njihova kamara zlodela koristila u propagandne svrhe SNSrbije.

Ovo koncizno štivo vrlo strogo i birokratski razlikuje poricanja ratnozločinačkih avantura tokom devedesetih i rada i dela glavnih junaka iz tog razdoblja smrti. Svi su tu kao nekada, čitav multiverzum branitelja Krvi & Tla, od Nebojše Pavkovića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, pa sve do Dragana Vasiljkovića (Kapetan Dragan), Milorada Ulemeka (Legija), Ljubiše Dikovića i Nikole Šainovića.

Predstavnici vlasti uz pomoć propagandnih vrana ne čase časa da blagoslove, piše u ovoj publikaciji, i podrže ovaj cirkus nakaza, te da apsolutno zamute i relativizuju svaku svirepost koju su ovi počinili da li u Hrvatskoj, da li u Bosni, da li na Kosovu, nije bitno, važno je da se priča zamuti.

No, pravo pitanje ostaje zašto se ovo dešava, kada je čitav spektar ovakvih likova već uveliko jednom nogom u grobu ili se već odavno preselio u večna lovišta. Zašto se i dalje tvrdi i vraća na ovakve ličnosti, kada već vrlo dobro znamo da je velikosrpski tajfun izgubio svoju efektivnu moć krajem XX stoleća i raspao se u paramparčad useld niza vojnih poraza?

Upravo zato što nacional-šovinistička predanja, poput ovih najekstremnijih u obliku ratnih zločina, dobijaju u ovim nestabilnim vremenima iracionalno delovanje na mase, budući da im stvarnost počinje biti sve sumornija i mračnija. Muralizacija Srbije kojekakvim zlikovcima iz prošlih vremena i hvalospevi koje slušamo neprestano o njima po propagandnim centrima imaju za cilj da skrenu pažnju i fokus sa stvarnih i realnih problema ka nekakvoj lažnoj nostalgiji i neomitološkim vremenima, koja nikada nisu ni bila takva.

U tom kontekstu bi trebalo da se gleda da čak i sami ratni zločinci, koji se sada transformišu u analitičare stvarnosti i stručnjake za svakojake poslove, već uveliko odigravaju svoje uloge u ovom naprednjačkom imaginarijumu Aleksandra Vučića.

Primera radi, Milovan Drecun i Dragoslav Bokan – obojica se spominju u Incijativinoj publikaciji – danas po propagandnim koritima brane američko-cionističku agresiju po zapadnoj Aziji i ulogu srpskog režima u saučesništvu u genocidu u Pojasu Gaze.

Na toj liniji, može da se stvori paralela da ratnozločinačka klika i svi oni koji je podržavaju igraju iznova još igra u pljačkaškom pohodu paramilitarne ispostave na Balkanu Srpske napredne stranke. Čitava ta bulumenta sada proizvodi ideološku maglu u kojoj se društveno-politička događanja prikazuju kao ugroženost identiteta, te će klasne interese vladajuće elite predstavljati kao državni interes.

Previše je pojednostavljeno i banalno reći da su ratni zločinci ovde rehabilitovani zato što ih, eto, vlast mnogo voli, pa im je žao što je nad njima učinjena kosmička nepravda. Naprotiv, njihova politička simbolika u ovom (polu)perifernom kazamatu ima mnogo veću funkciju od puke emocije, jer – ukoliko uspeš da relativno normalizuješ i daš racionalne temelje masovnim grobnicama, hladnjačama, koncentracionim logorima i spaljenim gradovima, onda ti nije nikakav problem da objasniš kako sada u projektu EXPO, prema nalazima CINS-a, učestvuju skoro svi ljudi od devedesetih pa naovamo u očiglednoj pljački stoleća.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.