Šešelj najavljuje predsedničku kandidaturu: Da li se njegova uloga promenila?

Vojislav Šešelj je nagovestio da bi se mogao da se kandiduje, napominjući da ne zna tačno kada će ti izbori biti održani.

„Ja sam otvorio tu mogućnost. Međutim, to još uvek nije zvanično jer nismo imali sednicu Centralne otadžbinske uprave (SRS-a)“, rekao je Šešelj, upitan o posterima koji se dele na društvenim mrežama te stranke, na kojima, uz njegovu sliku, piše: „Srbijo, zna se ko. Predsednik”.

On je istakao da da očekuje da će njegova predsednička kandidatura biti predložena na toj sednici.

Srpska radikalna stranka (SRS) počela je na društvenim mrežama da deli i druge predizborne slogane, među kojima su „Radikali pobeđuju“ i „Jednu otadžbinu imamo“.

Šešelj se prvi put kandidovao za predsednika Srbije (federalne članice SR Jugoslavije) 1997. godine. Tada je u prvom krugu dobio, preko milion glasova, odnosno 1.125 140, čime je ušao u drugi krug u kojem je pobedio protivkandidata SPS-a Zorana Lilića sa osvojenih 1 733 859 glasa. Lilić je osvoji 1.691.354. Ipak ovi izbori su proglašeni nevažećim, jer je postojao cenzus da je potrebno da na njih izađe 50 odsto plus jedan upisan birač. Izlaznost je, prema zvaničnoj verziji, bila niža od propisane, oko 49 odsto.

Iste 1997. godine ponovljeni su predsednički izbori na kojima je Šešelj sa 1.665 822 glasa (43,70 odsto) ponovo prošao u drugi krug u kojem je izgubio od Milana Milutinovića. Ove izbore za predsednika Srbije pratila je priča da su bili pokradeni, naročito na Kosovu, gde je Milutinović „osvojio“ veliki broj glasova u čisto albanskim sredinama, poput Junika. Smatralo se da je Šešelj istrgovao rezultatom na predsedničkim izborima, kako bi SRS ušla u Vladu, i kako bi sprovela svoje zamisli kroz restriktivne zakone o informisanju i o univerzitetu.

Šešelj se naredni put kandidovao 2002. godine, ali tada nije prošao u drugi krug, jer je u prvom završio na trećem mestu sa 845.300 (23,24 odsto). I ti izbori su bili neuspeli, a u drugom krugu su rivali bili Vojislav Košutnica (DSS) i Miroljub Labus (G17), kada opet nije domašen cenzus izlaznosti.

Na ponovljenim predsedničkim izborima u decembru te iste 2002. godine Šešelj je dobio podršku Slobodana Miloševića i  u prvom krugu izgubio od Vojislava Koštunice koji je osvojio 57.66 odsto glasova, ali su i ovi izbori poništeni zbog nedovoljne izlaznosti.

Naredne 2003. u novembru na opet ponovljenim izborima za predsednika Srbije, Šešelj je već bio u pritvoru Haškog tribunala, a umesto njega se kandidovao njegov zamenik u SRS Tomislav Nikolić.

Valja podsetiti da je Tomislav Nikolić  i 2000. uoči Petooktobarskog prevrata bio kandidat za predsednika SRJ, tada se smatralo da je to što se Šešelj nije lično kandidovao, bila njegova „usluga“ Miloševiću, da mu ne „oduzima“ glasove, mada ima teorija i da je reč o „usluzi“ DOS-u, kako bi se stvorila referendumska atmosfera: Milošević ili Koštunica. (Cenzus o izlaznosti od preko 50 odsto, ukinut je 2004, kada je Boris Tadić (DS) izabran za predsednika Srbije.)

Šešelj se poslednji put za predsednika Srbije kandidovao 2017. godine kada je osvoio samo 4.48 odsto glasova. Njegova stranka je na narednim parlamentarnim izborima ostala ispod cenzusa od tri odsto, i radikali uglavnom nastupaju na listi SNS na pojedinim lokalnim izborima.

Korać: Šešelj uvek izbore vezivao sa parama

Govoreći o ranijim Šešeljevim kandidaturama za predsednika, profesor u penziji Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać, za Danas napominje da Šešelj ima iskustva sa izborima, te dodaje da je to uvek „vezivao sa parama“.

“On je zapravo pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora Zorana Lilića, priča se da je dobio pare da kasnije izjavi da nije bilo 50 odsto izašlih i još kasnije predsednik je postao Milutinović”, tvrdi naš sagovornik.

Ističe da, čak i da te informacije nisu tačne, to otkriva jedan od glavnih motiva njegovog bavljenja politikom.

“Misim da će, ako se i vrati u politiku, biti isto”, kaže Korać.

Milivojević: I Miloševiću i Vučiću služio kao „strašilo“

Predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević smatra da svaka priča o terminu, redosledu izbora ili opskurnim kandidatima predstavlja Vučićev spin.

“Čovek koji je iz svake krize bežao u izbore sada godinu i po dana beži od izbora, jer zna da ih više ne može dobiti. Zato javnost zamajava pričama o datumima, redosledu i kandidatima, kako bi stvorio utisak da će izbori, eto, samo što nisu raspisani”, navodi naš sagovornik.

Milivojević smatra da je realnost pogubna po Vučića jer “nema tog termina izbora, nema tog redosleda izbora i nema tog kandidata koji mogu da mu obezbede većinu”.

“Ne postoji politički manevar koji danas može da izvede kako bi se ozbiljno nadao opstanku na vlasti posle izbora, kad god oni bili održani”, kaže sagovornik Danasa.

On podseča da su Šešelja mnogi nazivali političkim ocem Aleksandra Vučića, ali dodaje da je on, kao i u vreme Miloševića, pre svega “strašilo”.

“Kao što je Miloševiću služio da plaši Srbiju devedesetih, tako danas Vučiću treba da glumi opasnost od koje nas, navodno, samo Vučić može zaštititi”, ističe Milivojević.

Ipak, on dodaje da Vučić ne razume da je on danas postao veće strašilo od Šešelja.

“Ogromna većina građana Srbije odbacuje Vučića i režim koji je napravio. Zato više ne postoji osoba kojom bi on mogao da zaplaši Srbiju, jer je građanima jasno da ne postoji ništa gore od Vučića i njegovih razbojnika na vlasti”, pojašnjava sagovornik Danasa.

Zbog toga on smatra da Šešeljeva najava kandidature nije priča o Šešelju, nego o Vučićevom strahu od izbora.

“Šešelj je samo dimna zavesa. Suština je da Vučić zna da nema većinu, da zna da studenti pobeđuju i da više ne postoji trik, kandidat, redosled ili termin izbora koji može da ga spase poraza”, zaključuje Milivojević.

Parović: Vučiću potrebni kandidati koji će igrati u njegovu korist

Osnivač Narodnog slobodarskog pokreta Miroslav Parović za Danas navodi da Aleksandar Vučić vrlo temeljno priprema predsedničke izbore i razrađuje nekoliko različitih scenarija.

“Po jednom scenariju, on podnosi ostavku na mesto predsednika Srbije i, bez izbora, u brzoj „hokejaškoj izmeni“ prelazi na mesto premijera, dok se održavaju samo predsednički izbori”, pojašnjava naš sagovornik.

Sa druge strane, Parović navodi da, ukoliko bi samo bilo predsedničkih izbora, u tom scenariju bi Vučiću bilo potrebno da, pored svog glavnog kandidata koga će predložiti, ima još nekoliko ljudi koji će igrati različite uloge u njegovu korist.

“U tom smislu već sada postoje tri imena za koja je jasno da će biti kandidati. Jedan je Bogoljub Karić, drugi je narodni poslanik iz Novog Sada Uglješa Grgur, koji već vodi kampanju za predsednika iako je na listi SNS-a, a treći je svakako Vojislav Šešelj”, kaže naš sagovornik.

Govoreći o Šešeljevoj ulozi, Parović navodi da će on imati ulogu koju ima već godinama – “da dodatno isprlja politički prostor i da protivnike režima targetira ustaljenim optužbama da su ustaše, hrvatski plaćenici i slično”.

“Iako, na primer, Dubravku Đedović Handanović, koja ima firmu u Hrvatskoj i tu činjenicu, kako se tvrdi, već četiri godine nije prijavila Agenciji za sprečavanje korupcije, nikada nije nazvao takvim imenima, niti je to činio sa nekim drugim ljudima bliskim vlasti, protivnike Aleksandra Vučića će svakako nastaviti da naziva tim pogrdnim nazivima”, tvrdi Parović.

Naš sagovornik napominje i da će posebna pažnja Vojislava Šešelja biti usmerena na Nemanju Šarovića, ukoliko on bude kandidat za predsednika.

“Šarović bi, po ovoj proceni, mogao da nanese vlastima ozbiljan politički problem i značajnu štetu. Zbog toga će Šešelj imati ulogu svojevrsnog „flastera“ – da napada Nemanju Šarovića i pokušava da ga diskredituje”, smatra Parović.

Zbog svega toga, dodaje sagovornik Danasa, opozicija bi trebalo da ima najmanje pet svojih kandidata.

“Ako vlast bude imala nekoliko kandidata, onda i opozicija treba da nastupi sa više kandidata iz različitih delova političkog spektra. Studenti bi, naravno, trebalo da imaju svog kandidata, koji će verovatno imati i najveće šanse, ali bi trebalo da postoje još najmanje četiri kandidata pored studentskog”, kaže Parović.

On smatra da bi to trebalo uraditi iz dva razloga.

Prvi vidi u Republičkoj izbornoj komisiji, jer svaki kandidat dobija svog predstavnika, što je značajna prednost u kontroli izbornog procesa.

“Drugi razlog je maksimalizacija izlaznosti i što šire pokrivanje političkog spektra, kako bi se privukli različiti birači i kako bi postojao adekvatan odgovor na napade kakve će, po svemu sudeći, sprovoditi ljudi poput Vojislava Šešelja”, zaključuje Parović.