Svađa ispred dragstora

Vi znate to sigurno iz kafane ili sa sedeljki – neko kaže, recimo, da masoni vladaju svetom ili da je Zemlja ravna ploča, a vi mu kažete da ne jede govna i pređete na drugu temu.

U javnoj debati to bi moglo malo uglađenije, mada naša javna debata više ne dobacuje ni do kafanskog nivoa. Tek, pravilo da se ono što se tvrdi bez dokaza može i odbaciti bez dokaza ostaje važno, kako se ne bismo gubili u nebitnom, sumanutom i proizvoljnom, već pričali o bitnom, realnom i konkretnom.

Svaki Požarevljanin mojih godina ili stariji znao je ko je Sojče, pokojni varoški oriđinal, što je po ulici uzvikivao parole i opšte kritike. Pa ipak, niko se nije baš raspravljao sa Sojčetom, jer zašto bi se, pobogu, iko raspravljao sa Sojčetom?
Ali, šta bi bilo da je Sojče bio neka vlast? Predsednik, možda?

Našu čaršiju – kritičku, u najširem smislu – prati latentna optužba da godinama naseda na „koske“ koje vlast baca, i da po cele dane pričamo o onome što prvi među nama servira iz svojih proračuna, kaprica ili neuroza. Da se, rečju, stalno raspravljamo sa Sojčetom.

I mene taj dojam muči, kao svakog mislećeg čoveka ili kao svakog ljubitelja pišanja uz vetar, kako vam draže. Eno sam nedavno pisao o tome da se nema više šta i kome pisati niti ima smisla raskrinkavati režimsku propagandu koja je toliko ogoljena da svako ko hoće može da je vidi i bez pomoći.

Jer, kako beše – što se tvrdi bez dokaza, može se i odbaciti bez dokaza. Trebalo bi da preko Sojčetovih ludorija samo pređemo i bavimo se suštinom. Da izbegnemo koske, bacao njih varoški oriđinal pred dragstorom, pijani teča na slavi ili propagandna mašinerija prvog među nama.

No, u tome se nikako ne može biti dosledan. Uzmimo recimo poslednju režimsku pustolovinu – tvrdnju da je upotreba zvučnog topa inscenirana. To se tvrdi na bazi tačno ničega, ali rodilo se i valja ga ljuljati.

Da li bi se, pošto se iznosi bez dokaza, moglo i odbaciti bez dokaza? Možda usputno ismejati ili sasvim ignorisati? Ili čovek donekle mora da se spusti na nivo varoške budale pa da dokazuje da nema dokaza za teoriju o fingiranju zvučnog topa? Da se vraća na sam događaj, svedočanstva, masovnu paniku i tako dalje?

Da gusla ispričane priče opet i to znajući da vlast baš tako i hoće (iako ne zna da li je to iz proračuna, kaprica ili neuroze)? Jer, da vlast to neće, onda ne bi zapodenula čitavu sumanutu akciju fabrikovanja tobožnjeg zvučnog topa.
Da, mora se ovim baviti, i ne, ne može se ostati dosledan pravilu da što se iznese bez dokaza može da se i odbaci bez dokaza ili da se preko toga pređe, kao što je narod zaobilazio Sojčeta dok je po ulici uzvikivao parole i opšte kritike.
Naime, naša vlast nije varoški oriđinal niti pijani teča na slavi samo po tome što je – legitimna vlast. A to nije mala stvar.

Ovde će možda čitalac podići obrve navrh čela, pa bolje da razjasnim. Vlast prvog među nama nije demokratski legitimisana (osim u periodu od 2012. do 2014. godine) jer nije nikad organizovala iole slobodne izbore.
No, ona ima delatni legitimitet jer je slušaju institucije – kakve-takve, a uglavnom podjarmljene, podrivene i zaposednute lojalistima. Prema tome, naša vlast dela u saglasju sa svojim sumanutim tezama.

Drukčije rečeno, pijani teča na slavi može tvrditi da je Zemlja ravna ploča, ali ne može vas na silu odvesti na brod da putujete do ruba okeana. Naša vlast pak može tek tako tvrditi da je zvučni top fabrikovana zavera i može, u skladu sa tom fikcijom, vrlo realno zagorčavati ljudima život pretresima, privođenjima, optužbama za rušenje ustavnog poretka, možda i robijom.

O demonizaciji kroz paramedijske formacije da i ne govorimo – sve što naša vlast kaže dobija hiljadostruki eho, to se gebelsovski ponavlja i samim ponavljanjem postaje društvena činjenica (ne i istina, ali to sada nema veze). Sojče takve megafone nikad nije imao.

I eto nas ovde, na slavi ili ispred dragstora, gde se svađamo o budalastim tezama iznesenim bez dokaza iako možda osećamo otpor prema tome i svakako mislimo da bismo mogli raditi nešto korisnije.

Kako ignorisanje nije opcija – jer onda bi se životi ljudi uništavali u tišini, a gebelsovsko ponavljanje laži ostalo jedina društvena činjenica – stvar se ne može urediti drukčije nego ovako, nezadovoljavajuće. Kritička čaršija tako je osuđena da se svađa sa Sojčetom i da istovremeno zbog toga oseća gađenje – pa pomalo i prema sebi, jer na šta smo spali kad sa ovim gubimo vreme?

Prava nesreća krije se u navici. Mi ovo živimo, u toj matrici raspravljamo sa Sojčetom evo već petnaestak godina. Tako nam funkcioniše javnost i vraški će težak zadatak biti vratiti se u normalu, čak i kad ova vlast ode, kao što se Sojče 2013. godine nesrećnim slučajem utopio u Velikoj Moravi.

Otišao je taman na vreme da ne vidi kako mu vlast uzima posao varoškog oriđinala čime bi on, Sojče, prestao da bude oriđinal, a to nikako nije zaslužio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.