Opšta zbrka u Despota Stefana

I, to pod uslovom da svi radovi na probijanju tunela između savske i dunavske obale budu obavljeni na vreme. Ali, ako smo nešto do sada naučili, to je da se kod naših građevinara već dugo godina unazad ništa ne obavlja po slovu zakona, struke i vremenskih ograničenja. Zato ova vest, onako, već „na prvu“ izaziva nevericu, zebnju, ljutnju i bes kod građana našeg glavnog grada. Jer, kako je moguće da se prilikom planiranja ovih radova niko nije dosetio da obavesti Beograđane da će, u stvari, cela ulica biti zatvorena, a ne samo jedna traka kako je to u trenutnom režimu saobraćaja?

Naravno, ništa nije sporno samo po sebi oko zatvaranja jedne ulice, jer bismo svi mi zajedno trebalo da shvatimo zašto se to radi i za čije dobro, ali mnoge druge stvari, koje se ponavljaju od jednog do drugog projekta od javnog značaja, i te kako jesu sporne, i one su te koje izazivaju pomenuta negativna osećanja i stres kod većine.

Prvo i osnovno, stiče se utisak da je ili sve držano u tajnosti i da je javnost namerno ostala neobaveštena ili je potreba za kompletnim zatvaranjem ovog prometnog bulevara iznenadila i same projektante, pa se oni sada, brže-bolje, snalaze kako znaju i umeju da bi radovi počeli onda kada je njihov početak i najavljen. Što god da je, ne zna čovek šta je od čega gore… Ili nepoverenje prema gradskim vlastima koje je ovim činom dodatno uvećano ili osećanje aljkavosti u planiranju radova što budi sumnje u kvalitet čitavog posla i neminovno asocira na njegov mogući korupcioni aspekt.

Kao drugi nedostatak na koji se odmah pomišlja, jeste činjenica da niko od nadležnih našeg glavnog grada ili projektanata, pa čak i samih izvođača radova, nije izašao u javnost da detaljno objasni kako se planira odvijanje saobraćaja u naredne dve godine u onim uslovima u kojima niko od Beograđana do sada nije živeo, niti se sa njima susretao. Jer, da se razumemo, ovo je projekat koji u mnogo čemu nadmašuje izgradnju bilo čega tako velikog i grandioznog u Beogradu u čitavoj njegovoj istoriji. I, ne odnosi se samo na kretanje automobilskog i autobuskog saobraćaja, nego i na kretanje pešaka, motociklista, biciklista, majki sa kolicima za bebe, invalidnih osoba itd.

Deluje da će stanari zgrada koje izlaze na ovu ulicu biti prepušteni sami sebi i sopstvenom snalaženju prilikom kretanja i probijanja kroz gomile šuta, dima i prašine, preskačući raznorazne prepreke kako bi se probili do čistine sa koje bi se dalje ukrcavali u vozila javnog gradskog prevoza. Treće… Ono što možda budi i najveći strah kod ljudi je opšte poznata realnost da u Srbiji nijedan projekat ne traje onoliko koliko bi objektivno trebalo da traje, ili barem onoliko koliko bi to bilo razumno i za očekivati. Sve se toliko razvlači i produžava da je, shodno ovom iskustvu svih nas, za pretpostaviti da će i ovaj projekat potrajati znatno duže nego što je zvanično proklamovano. A to nikako nije dan, dva ili nedelju, dve… Mnoge životne navike žitelja Palilule koji često koriste Ulicu despota Stefana Lazarevića će morati da se suštinski promene da bi se izgradnja tunela „preživela“.

I nije ovo jedna jedina stvar o kojoj treba razmišljati… Najavljena rekonstrukcija prilaznih saobraćajnica prema Pančevačkom mostu podrazumeva još jedno gradilište koje se „naslanja“ na već pomenuto u Despota Stefana. Kada se nadovežu i preliju problemi sa odvijanjem saobraćaja sa jedne na drugu lokaciju, postaje mnogo jasnije zašto razloga za brigu i strah onih koji ovim reonom prolaze svakoga dana ima na pretek. Početak ovih radova je najavljen za januar mesec naredne godine, a to se upravo poklapa sa periodom izgradnje tunela.

Upravo zbog svega navedenog očekivalo se da će nadležne institucije pružiti detaljan opis izvođenja radova kao i adekvatna rešenja za prevazilaženje prepreka koje će postati deo svakodnevice desetina hiljada ljudi koji su navikli da se ovuda kreću iz dana u dan. A one su toliko obimne i kompleksne da ih nije moguće rešavati „u hodu“… tj. baš onako kako se to kod nas najčešće i čini. Sva je prilika i verovatnoća da će građani Palilule, koji gravitiraju ka ovoj oblasti, bilo mestom stanovanja, bilo pravcem kretanja u obavljanju svojih svakodnevnih obaveza, morati da se snalaze kako znaju i umeju da bi stigli tamo gde su naumili. Što se tiče automobila i javnog gradskog prevoza, oni će svakako biti preusmereni, jer moraju biti… ali kuda i na koju stranu, kada su i ostale saobraćajnice na koje će moći da se nadovežu uveliko ispunjene vozilima i na kojima je i bez dodatnog povećanja njihovog broja zakrčenje saobraćaja odavno postalo svakodnevno?

Elem, ni ovde nije kraj sage o problemima sa saobraćajem na teritoriji najveće beogradske opštine. Planovi su da se i jedna od najpoznatijih gradskih pijaca – Bajlonijeva, sruši do kraja ove godine i na tom mestu pripremi teren za izgradnju podzemne stanice za jednu od linija gradskog metroa. Imajući u vidu da se ova pijaca nalazi tek nekih par stotina metara od Bulevara despota Stefana jasno je da će na prethodna dva gradilišta da se nadoveže i ovo treće što će najverovatnije rezultirati takvim haosom u saobraćajnim tokovima ovog dela Beograda da ćemo se zaista naći u čudu i nedoumici kako se organizovati i kretati bilo sopstvenim vozilom, bilo gradskim autobusom onim trasama i pravcima na koje smo navikli i koje smo decenijama unazad koristili. Ni radovi na izgradnji ove metro stanice neće biti završeni preko noći, a verovatno će i ovde biti pomeranja rokova kao i na svim drugim mestima. Jer, to je u nas Srba postalo tako uobičajeno…

***

Dobra organizacija rada podrazumeva prethodno dobro planiranje svih sastavnih elemenata i faza projekta. Zatim, detaljno upoznavanje građana sa svim njegovim aspektima, pogotovo kada se radi o megalomanskim projektima kakvi su bušenje tunela za saobraćaj motornih vozila u centralnim delovima grada i bušenje tunela za podzemni metro u njegovoj neposrednoj blizini. Sasvim je jasno da je ta „dobra organizacija rada“ već na prvom koraku zakazala. Da je neko hteo da uradi stvar kako treba, prvo bi saobraćajni tokovi morali da budu preusmereni i nanovo definisani, a onda da se građanima omogući mesec dana ili dva da se na njih naviknu i da im se prilagode.

Tek u takvim uslovima se može otpočeti sa konkretnim radovima na izgradnji onoga što se smatra nužnim i neophodnim za zadovoljenje opšteg javnog interesa u prevozu ljudi i robe kroz centralne gradske ulice. Još jedno pitanje koje je u ovom trenutku bez odgovora glasi – ko će nadoknaditi štetu i na koji način svima onima koji će morati da zauvek zatvore svoje radnje i dućane zbog pada prometa i odsustva mušterija tokom vremenskog perioda izvođenja ovih radova u trajanju od nekoliko godina? Zatim, gde će se parkirati sva ta vozila koja više neće moći da računaju na stara parking mesta?

Uostalom, na koju će to novu lokaciju i sama pijaca biti premeštena? Hoće li biti pristupačna svima onima koji su decenijama na njoj pazarili sve ono što se za život smatralo neophodnim ili je možda više uopšte neće biti jer je tako, ipak, najlakše? Nema sumnje da će najveće posledice osetiti najstariji Beograđani, tj. penzioneri, koji će u svojim poznim godinama morati da promene svoje višedecenijske životne navike kako bi se prilagodili aktuelnim događajima u svom najbližem komšiluku i okolini. Da li se neko uopšte zapitao – hoće li oni imati snage i sposobnosti za to?

Da je neko ispravno razmišljao i u tim svojim razmišljanjima se rukovodio primarnim interesima i Beograda i Beograđana najverovatnije da ne bi nikako dozvolio da se tako obimni i kompleksni radovi izvode u isto vreme, a pogotovo ne bi dozvolio da se građevinske zone preklapaju i nadovezuju jedna na drugu. Posledice ovakvog neodgovornog upravljanja gradom osetiće mnogi žitelji Palilule kojima, izgleda, ne preostaje ništa drugo osim da se oslone na sopstvene snage i psihički pripreme za svojevrsnu torturu i život među ruševinama u ambijentu koji će pre ličiti na poprište kakvih bliskoistočnih ratnih sukoba nego na moderan grad dvadeset i prvog veka u srcu Balkana.

Autor je mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.