foto (BETAPHOTO/Biljana Ljubisavljević)Srpsko hemijsko društvo i njena Sekcija za hemiju životne sredine je u Bajinoj Bašti od 21. do 24. juna ove godine održalo još jednu, jubilarnu, desetu, ENVIROCHEM naučnu konferenciju o hemiji i zaštiti životne sredine. I po deseti put, po njenom završetku se otvaraju ista pitanja. Među njima dominira ono najvažnije i najteže. Kako je moguće da država koja ima tako dobre naučnike u oblasti životne sredine, ima tako zapuštenu životnu sredinu? Koji su razlozi i ko je odgovoran za ovaj svojevrstan društveni fenomen?
Osnovna postavka je da je i ovog puta u maloj Bajinoj Bašti, na obali prelepe reke Drine, saopšteno oko sto naučnih radova koji po svom kvalitetu i fundamentalnom doprinosu ne zaostaju za radovima koji se saopštavaju i na evropskim i svetskim naučnim skupovima.
Međutim, u tim drugim zemljama proporcionalno kvalitetu nauke u oblasti životne sredine je i kvalitet same sredine, odnosno, njihov kvalitet voda reka i jezera, zemljišta i vazduha, a onda i čistoća javnih površina Jedino kod nas nije tako. Potpuno neproporcionalno kvalitetu nauke su zagađene reke, zagađeno zemljište i zagađeni vazduh. Onda očekivano su i na hiljade divljih deponija i ogromna količina rasutog komunalnog i svakog drugog otpada na javnim površinama.
Lako može da se zaključi da se rezultati naučnika u životnoj sredini ne primenjuju. A ne primenju se, ne zbog toga što mi to ne želimo, nego zbog toga što vlast koja bi trebalo da bude konzument rezultata naučnih istraživanja za njih ne pokazuje nikakav interes.
Srpskoj autokratiji očito nije potrebna nauka, nisu potrebni intelektualci, nije potrebna akademska zajednica. Kako bi samo za njih bilo lepo i dobro da mi i ne postojimo! Tada bi mogli nesmetano da stranim kompanijama rasprodaju rudna bogatstva i da, nalik nekim afričkim i azijskim zemljama, uživaju u blagodetima tako prikupljenog novca. Na taj način, oni ne da ne bi unapredili kvalitet životne sredine, već bi ga dodatno pogoršali.
A univerziteti i instituti nek ostanu sa svojim intelektom i znanjem, sa svojim istraživačkim rezultatima, idejama, patentima, željama i htenjima zarobljeni u rezervatima, nalik onim indijanskim u SAD-u. Tako bismo najmanje smetali.
Tako je već duže vreme i bilo, i tako već dugo jeste. Međutim, akademska zajednica kao da se probudila. Iz zimskog sna probudili su nas studenti. Zajedno sa njima sada već hrabro istupamo i nećemo više da ćutimo. Jasno smo rekli da nećemo da damo svoj jadarit, svoje zlato, svoj nikl, svoj bakar, svoju plodnu Vojvodinu, tuđinima za šaku dolara, bez obzira da li oni dolazili sa Zapada ili Istoka. Da umesto toga hoćemo sisteme za prečišćavanje otpadnih voda, da hoćemo sanitarne deponije, da hoćemo filtere na dimnjacima termoelektrana za sprečavanje emisije kiselih oksida, da hoćemo čiste reke i jezera i javne površine bez đubreta. Da hoćemo sve ono što je dobro i da nećemo zlo koje kao korov niče iz autokratskog ludila.
Zbog svega toga uloga profesora i naučnika u Srbiji nije laka. S jedne strane ona podrazumeva sve ono što rade i naše kolege u institutima i univerzitetima razvijenih, parlamentarnih, demokratskih država, ali i sveopštu društvenu aktivnost i aktivizam da bismo jednog dana i mi bili „privilegovani“ i bavili se samo svojom profesurom i svojom naukom.
Autor je profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
