Deobe u srpskoj istoriografiji

Nestankom Jugoslavije, Srbija nije uspela da se uspravi i da nastavi put prekinut 1918. godine. Sudbinu države pratila je njena istoriografija.

Srbija i njena prošlost, i istorici koji su proučavali tu povest, nisu se od tada snalazili i mnogi su tumarali u prostornom i vremenskom beznađu.

Srpska istoriografija morala bi da odgovori na pitanje kako je moguće da narod koji je imao državnike poput Mladena Milovanovića, Dimitrija Davidovića, Ilije Garašanina, Jovana Ristića i Nikole Pašića padne tako nisko i ne uspe da porodi, za poslednjih pola veka, nijednu osobu njihovih državničkih, političkih i moralnih vrednosti. Pad Srbije pouzdano se može izmeriti upoređenjem bilo kog od navedenih srbijanskih državnika sa Anom Brnabić, jednom od nosilaca najviših državnih funkcija u zemlji. Takav pad dešava se samo jednom u povesti bilo kog naroda, te ne začuđuje što je, u poslednje vreme, poželjan tumač naše prošlosti rimokatolički teolog Goran Šarić.

Nije samo srpsko državništvo ispoljavalo slabosti, koje su vodile do ruba propasti države srpskog naroda – Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku (ako je država). Beznađe koje je pratilo srbijansku državu prenelo se i na istoriografiju, koja je dobila vidno mesto u dezintegrišućim nacionalnim faktorima. Ukazujem na jednu izuzetno negativnu pojavu, sve češće ispoljavanu.

Društvo istoričara Srbije odavno ne funkcioniše kako bi trebalo, pa je osnovano Istorijsko društvo Srbije, uspostavljajući istoriografski dualizam, sasvim nepotreban. Kao da smo, mi Srbi, velik narod, s velikom državom, pa jedno udruženje nije u mogućnosti okupi sve istorike. Tako, ova podela, simbol našeg nejedinstva, doprinosi već produbljenoj deobi društvenog života u Srbiji.

Ovih dana organizuju se dva skupa na jednu temu – sto pedeset godina od izbijanja Srpsko-turskog rata (1876). Jedan skup organizuje Institut za srpsku kulturu – Priština, Istorijski institut – Beograd, Institut za književnost i umetnost – Beograd, Institut za strategijska istraživanja Univerziteta odbrane – Beograd, Centar za kulturu i umetnost – Aleksinac, a drugi skup Srpsko istorijsko društvo – Beograd. Skupovi se održavaju u skoro isto vreme (29. jun i 2. jul) i nedaleko jedan od drugog (Aleksinac, manastir Sveti Roman). Svaka dobronamerna osoba upitaće se zašto dva skupa na istu temu, u isto vreme, i na istom prostoru? Da li je srbijansko društvo toliko pocepano da se organizatori nisu mogli dogovoriti o održavanju jednog skupa, na kome bi svi učestvovali?

Podela je nesumnjiva, podvojenost očita, netrpeljivost iskazana. Valja istaći da postoji i treća skupina istorika, koju nije pozvala da učestvuje na skupovima ni jedna od ove dve subverzivne grane srbijanske istoriografije. Jedan od zaboravljenih, ispravnije je reći isključenih, je i potpisnik ovog teksta, kao i Departman za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ali i neki drugi povesnici.

Osećam moralnu obavezu da kažem, kada je reč o istoriogafima, budući da na skupovima učestvuju i osobe drugih zanimanja, da su većina njih, iz oba skupa, moji studenti, od kojih su mnogi kod mene diplomirali, magistrirali i doktorirali. Baš zato i pišem ovaj tekst, budući da im nisam mogao biti uzor za ovakav stav i ponašanje.

Iz tog razloga ukazujem kako su se, u moje doba, organizovali naučni skupovi?

Bio sam naučni sekretar nekoliko skupova istoričara u SANU. Iako je bilo različitih mišljenja i neslaganja do netrpeljivosti, organizatori su donosili ispravnu odluku – pozivali su na skupove sve koji se bave odabranom temom, bilo da su pozivi upućivani pojedincima ili ustanovama. Podvojenosti nije bilo, a neslaganja i drugačija viđenja iskazivana su na skupu, javno, praćena diskusijom, i u Titovo i u Miloševićevo doba.

Na skupove se, u novije vreme, pozivaju samo istomišljenici.

Deobe su usud srpskoga naroda, bile i ostale.

Autor je istoričar i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.