Nisam spasavao Šešelja…(A.V. vs „Danas“ & „dvug iz vojske“ 3)

… a veoma pouzdano znam da nije ni napadan za to što tvrdi da je bio uzrok i povod spasavanja vojnika Vojislava Šešelja.

Već više godina po raznim emisijama TV-tabloidarijuma – u daljem tekstu dr V.Š. – bez mnogo modifikacija ponavlja priču, kadgod i na pitanje voditeljčadi, kako sam ga kao „dvug iz vojske“ spasao kazne (tu su modifikacijice – nekad „vobije“ a nekad sličnih „stvahota“). Jednom je, znam, možda i koji put još, i na pitanje novinarke „Danasa“ rekao da ni list ne napada budući da mu je „suvojnik“ jedan od osnivača.

Koliko tu ima doslednosti, dovoljno je da se pomene da je na jednom od više suđenja tokom 1999. u Prekršajnom sudu po „drV.Š.zakonu“ o informisanju protiv odbrane naših advokata i moje, izjavljivao da je „njegova duševna bol utoliko veća zbog toga što mu je načinio list gde mu je dvug iz vojske osnivač“. Sudinica me je pogledala pogledom „kako to možeš“. (A prilikom takvih suđenja šef suda, inače Zaječarac, pravdao mi se kao zemljak da „eto, moraju, zakon je to“!)
E, sve je to o spasavanju vešto smišljeno „navijanje“ (vode na svoju vodenicu – kako se na srpskom kaže – spinovanje!) Videćemo, posle – vidim već, trebaće još jedan nastavak – i šta ta vodenica melje!

Klica svega je u tabloidno tlo, međutim, bačena još negde 1995. kad je Slobin „omiljeni opozicionar“ privremeno bio neomilljen zbog protivljenja Dejtonskom sporazumu. Na jednoj godišnjici Agencije Beta – da li beše u „Stupici“ ili u JDP – par metara od domaćina rukovodilaca Bete, da bude nezaobilazan stoji drV.Š. u serklu novinarčadi gladne ogovaranja Slobe. Ulazim sa suprugom, još se nismo ni ispozdravljali sa „betincima“, eto drV.Š. na sav glas viče – “ evo Bože mog dvuga iz vojske. Sećaš li se, kad su hteli da me izbace iz Pavtije jer sam na političkoj nastavi vekao da se stanje dvuga Tita NAŽALOST popvavlja“. Otkačio sam ga prstojnom ignorancijom i – nesećanjem!

Iz ove izjave tačno je samo da je držao političku nastavu u svojoj četi, kao i ja u svojoj. Jesmo bili u istoj kasarni, u istom puku, znali smo jedan za drugog kao mladi „javni radnici“ on najmlađi dr nauka u SFRJ, a ja već poznati novinar (i zaposlen) u „Omladinskim novinama“. Nimalo uzgred, ne mogu da nađem tu knjižicu, ne znam ni odakle mi, ni naslov – ime sam mu bio pročitao u impresumu te jedne brošure o, zamislite!- sarajevskoj rok sceni. Međutim, osim pozdravljanja kad se sretnemo na krugu i možda nekih formalnih uzgredica – nikad nismo razgovarali da bi „titula“ drug – bila opravdana. Od „intimnosti“ bila je samo ona po Pravilu službe da se vojska kupa grupno, gola do kože, a imali smo isti termin sa njegovom četom – utorkom i četvrtkom.

Tokom vojnog roka nije bilo ni prilike, nisam ni znao, niti sam mogao da upoznam njegovu potonju radikalsku suštinu. A zaokret od rok-urednika, člana Saveza komunista od 16. godine u desničara, četničkog vojvodu i radikala – nastao je mnogo kasnije, začeo se osamdesetih narastao devedesetih. Tako da sam već te 1995. znao s kim se ima posla.
Sticajem okolnosti, više meseci od Betinog prijema, slučajno sam na Trgu republike sreo svog kapetana, divnog čoveka, popili smo i piće, pa se setih da pitam i to nepotrebno pitanje – da li je bilo neke frke sa drV.Š. u vojsci. Nije! A kakav je to spin – u sledećem broju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.