Čujem da će više stotina hiljada ljudi biti pozvano u tužilaštvo da otkrije gde se prošle godine 15. marta nalazio zvučni top, jer postoje indicije da su studenti i ostali građani napravili njegovu simulaciju. Vidi, ja sam čovek iz društvenih nauka, tako da ne razumem kakvo smo to nepočinstvo počinili mi koji smo tog dana bili u centru Beograda, al odmah da razjasnimo, ja nisam ništa kriv, nemam pojma ni kakav je to skup bio, mene je na taj skup zvao moj drug Aca. A opšte je poznata činjenica da sam ja apsolutno apolitičan tip, te iz svega proizilazi da nemam blage veze gde se nalazio zvučni top koji su studenti simulirali. A ako su ga samo simulirali, možda on i nije bio, tu, zato što smo pre više od godinu dana dobili informaciju da je taj top bio u magacinu i da Ivica ne ume da ga sklopi.
Veče pre tog dana šetao centrom Beograda i hteo da vidim studente koji hoće da uče, jer to je stvarno lepo i dirljivo. Al ja kad sam tamo došao, video sam mnogo traktora, tako da mi je delovalo da su tu studenti koji žele da voze traktor. Možda su tu bili studenti poljoprivrednog fakulteta ili mašinci. Inače ja mnogo volim traktore, pa sam se jako obradovao, jer sam se nadao da ću i ja možda moći neki da provozam. Vozim automobile, ali sam traktor vozio samo jednom, dala mi moja sestra Dragica da vozim tečin traktor u okolini Sokobanje. I od tad nikad više. A baš volim. I onda sam ja zadivljeno gledao te traktore, a sa druge strane pojavili su se neki čudni ljudi, koji mi nikako nisu delovali kao studenti. Ali su kod sebe imali razno oruđe, te sam zaključio da su to automehaničari koji treba da poprave traktore. Kako sam ja izuzetno komunikativan tip, pitao sam dal bi mogao da donesem kanister od pet litara dizela, pa da mi daju da provozam od Pionirskog do Studentskog parka, tamo gde okreću trole napravim polukružno i vratim ga. Stvarno bi bilo kul da prođem traktorom preko „Terazija“. Oni su bili neljubazni, tako da uprkos mom nespornom šarmu, nisam uspeo da napravim nikakav dogovor.
Sutradan smo se našli Aca i ja i pošto smo popili kafu krenuli smo na taj skup, koji da ponovimo mene uopšte nije interesovao, niti sam znao o čemu se radi, jer sam potpuno apolitičan. Aca i ja takođe nismo nosili kišobrane, a svi drugi jesu, jer su simulirali kišu, kako bi kasnije rekli da su im kišobrani trebali zbog kiše, a zapravo su im trebali zbog zaštite od zvučnog topa koji su svi zajedno simulirali. Tog dana sve je izgleda bilo simulirano, možda je i taj skup simuliran. Aca ne nosi kišobran jer je ćelav pa ja kad idem sa njim u slučaju kiše nosim maramicu kojom mu obrišem ćelu.
A ja ne nosim kišobran, jer sam ga sedamnaest puta u životu poneo, a šesnaest puta ga nisam vratio kući, zapravo uglavnom nisam ni znao da sam ga poneo. Jednom sam ga vratio. Znaš kako je to bilo, kladio sam se sa taštom u veliku „Milku“ sa lešnicima da neću da ga izgubim. Išo na neku svadbu i sve vreme sam ga držao u ruci, mislim na kišobran. Došla muzika traže bakšiš, al ja ništa samo kuliram i čvrsto držim kišobran u naručju. Najteže je bilo kad su svirali LJubu Aličića tad me pesma baš pogodila, što sam junački izdržao, vratio kišobran kući, dobio opkladu i veliku „Milku“. Od tada nikad. Tako da se odmah vidi da Aca i ja nismo ništa simulirali. Jer da je Aca imao kišobran on bi simulirao da ima kosu, al on je jedan divan čovek i nikad ništa ne simulira.
Dakle, Aca i ja otišli smo na taj skup, bilo je mnogo ljudi sa kišobranima prizivali su kišu, koja je u nekom momentu krenula, al slabo je to bilo, brzo je stala. Sve vreme sam kukao Aci da idemo do onih traktora, da vidim studente koji žele da voze traktor. Brinuo sam dal su oni fini ljudi sa crnim kapuljačama, pajserima i raznim drugim alatima popravili traktore. Ali, Aca mi nije dao, a on je stariji od mene. Kako sam ja jedan divan čovek (što smo odavno ustanovili) odlučio sam da ga poslušam. Ostali smo u Beogradskoj negde u blizini NJegoševe. Imali smo dobar pogled na Slaviju. U jednom momentu smo videli da se ljudi panično sklanjaju. Kažu da je prizor bio jeziv i da se ljudima dizala kosa na glavi. Meni se nije diglo ništa, pošto sam sve vreme mislio da li su popravljeni traktori, a Aci bi se digla kosa na glavi kad bi je imao. I to je to.
Eto, mene tužlaštvo ne mora da zove, a ni Acu, da im uštedim vreme za nas dvojicu, jer po mojoj proceni treba da saslušaju još oko trista hiljada ljudi.
Ne razumem se ja u ta sokoćala što proizvode vibracije.
Al, ako su studenti to uspeli, oni mora da su čarobnjaci, jer bez obzira što sam apolitičan, primetio sam da su do sada uradili mnogo toga čarobnog.
I to uopšte nije loše, jer ovoj zemlji samo čarobnjaci mogu da pomognu, tako da ostaje da se nadamo da studenti pobeđuju.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
