Porodične priče

VIDOJE: Evo nas u Beogradu, stigli sabajle. Putovali klaj-klaj, autobus nov, samo prede. Sedišta plišana, klima radi, dnevnice u džepu, provijant podeljen… Sve po protokolu. Moja Zaga lepo odremala, neki se odmah dohvatili sendviča, neki telefona, a Neša i ja flaše. Da ne dangubimo.

ZAGA: E, ovaj moj Vidoje… Jedva je izašao iz autobusa, i on i onaj beslamać Neša. Ali, oni su iskusni mitingaši, gde sve nisu bili. Ja sam se kasnije uključila, kad smo seli i sračunali. NJih dvojica su se nagledali svakojakih čudesa, a ja, evo, ne mogu da dođem sebi od ove beogradske lepote: Bogo moj, ona tribina, pa zastave, pa klozeti… Štagar klozeta!

VIDOJE: Uh, još mi se mantra po glavi… Neši ništa. Auuu, kakva organizacija, sve štima: i parking, i razmeštaj, i zastavice, i tezge s osveženjem… Naroda sačuvaj bože, i još ga dovode sa svih strana. I svi smo spremni da ovo bude najveći praznik slobodne Srbije ikad, najveličanstveniji Vidovdan svih vremena, dobili smo i uputstva o pokličima, skandiranju, ovacijama… Za svaki dan.

ZAGA: Vidoje i Neša nisu čekali znak – počeli već da vitlaju zastavama, valjda im vrućina. Joj, jedva čekam da vidim tu naaajveću zastavu na svetu, tu od pola kilometra. Priča se da će je nosa hiljadu ljudi, možda će i naš sin Bole da bude jedan od njih. Naš Bole je u stalnom angažmanu, bio je i u Tivtu ali kratko.

BOLE: Jutros sam se čuo sa majkom, dobro su stigli. ‘Ajd sad, ćale malo potegao u putu, uhvatio se s onim Nešom dangubom, ali nije mu prvi put. U ovoj gužvi nema šanse da se vidimo, ali posle Vidovdana imam voljno do sledećeg zadatka pa ću i kući da svratim…

VIDOJE: Gde li je sad naša ćerka Mira? Gospojica studentkinja, blokaderka, Beograđanka… Majka Zaga brine zbog nje, a ona možda sad vreba za nekim zvučnim topom…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.