Porodične priče

VIDOJE: Mnogo posla. Mno-go! Sve mora da bude cakum-pakum, sve! Ovaj Vidovdan nije kao ono kad smo se klatarili po mitinzima u Nišu, Kladovu, Sremskoj Mitrovici i kojegde – spisak, prozivka, dnevnica, sendvič, autobus… U autobusu mezni, dremni, stigli, izlazi… Pa onda ‘ajd tapši, klikći, pevaj… Sad, za ovaj beogradski trodnevni miting – organizacija kao za desant, planovi, logistika, veze, oprema, koreografija… Sto čuda. Bilo posla i za AI. A i mi spadosmo s nogu. Evo, ova moja Zaga, noćas nije trenula, stalno se preslišavala šta još sutra ima da obavi po rasporedu, a obaška šta da obuče za sam događaj. Dobra je moja Zaga, prati ona mene od samog početka angažovanja. Jeste da se malo gicala zbog one uspijuše iz Nabavne, one Radinke što je vazda bila neki faktor, i onomad kod ‘žutih’ i sad kod ovih. I opet je kao neki koordinator. I Bogdan, moja sinčina, je u suštini dobar dečko. Dobro, nije mu išla škola, i odležao je dve godine nizašta, ali se snašao – eno ga u Pionirskom parku u prethodnici. Eh, kad bi i naša mezimica Mira htela sa nama bio bi to baš lep porodični biznis, ali ona se uhvatila s onim njenim kolegama s fakulteta pa vitla po Beogradu i pumpa…

ZAGA: Dobar je moj Vidoje, domaćin čovek. Odmah je znao da se priključi. I mene da odvoji od šporeta i uključi. U početku mi bilo onako malo bez veze, ona Bosa iz Pošte nas zvala sendvičari, a naša Mira, ona je studentkinja u Beogradu, ona nas pita: ‘Kako možete?’ Ali, malo po malo, klaj-klaj, miting po miting, i – evo nas dvoje smo pred možda najvažnijim zadatkom, Vidovdanskim praznikom slobode. Ah da, u Beogradu je već i naš Bogdan, mamin Bole, on je angažovan za stalno. I u Tivtu je bio, doduše kratko.

BOLE: Sve je spremno, svi smo spremni. Joj, samo da ne naleti ona moja šašava sestra Mira…

MIRA: Pumpaaaaaj!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.