Bliži se Ekspo, a sa njim i otvaranje Nacionalnog stadiona, prekopotrebnog vaskolikom Srpstvu. Naravno, na otvaranju ovog velelepnog stadiona treba da nastupi naša reprezentacija, jer za potrebe reprezentacije se i realizuje ovaj grandiozni projekat. Dobro, pridev grandiozan i projekat koji realizuje aktuelna vlast je pleonazam, realno, sve što naša vlast radi je grandiozno.
Ali, naša reprezentacija bi ovom svečanom prilikom trebalo i da pobedi. Tu nastaje problem…
Koga za protivnika naše reprezentacije na ovoj istorijskoj priredbi? Naša reprezentacije ne može više nikog da pobedi, nema te ekipe na svetu koja može da izgubi od fudbalske reprezentacije Srbije. Ali nema tog problema koji autor ovog teksta ne može da reši svojom kreativnošću. Zapravo, narod koji ima ovakvog tipa poput mene, u prednosti je u odnosu na ostatak čovečanstva.
Uveren sam da našoj reprezentaciji za tu prigodu treba izabrati amatersku ekipu, ali ne neke uvežbane amatere, jer nema šanse da bi utrenirane rekreativce naša fudbalska reprezentacija mogla da pobedi. Zbog toga selekciju treba da sastavimo od totalnih bezveznjaka, ljudi koji nemaju pojma sa fudbalom, te sam ja spreman da se žrtvujem i budem kapiten takve ekipe.
U ekipi bi bio i moj prijatelj Deki. Sad ću da vam objasnim u čemu je tu fora… Odem pre neki dan kod Dekija i predložim mu da se igramo Bad Spensera i Terens Hila, to su dva junaka našeg detinjstva. I nismo uspeli, jer od nas dvojice niko nije mogao da bude Terens Hil, imali smo dva Bad Spensera, te kako nismo našli Terens Hila, odlučili smo da igramo domine, što i priliči ljudima koji su polupenzosi. Dakle, baš takvi kakvi smo nas dvojica, idealni smo da činimo kostur ekipe koja će se suprotstaviti našoj fudbalskoj reprezentaciji na otvaranju Nacionalnog stadiona.
Pročitao sam negde da je predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov u mladosti bio golman u nekoj ekipi u Smederevu. Imamo golmana i dva odbrambena igrača. Zašto odbrambena? Zato što ni Deki ni ja ne možemo da budemo u napadu, jer bi nam stomak bio uvek u ofsajdu, a to ne bi bili regularni uslovi za odigravanje tako važne utakmice. Deki i ja igraćemo zadnje vezne. Možemo da zovemo i Miću Grčića, to je onaj lik što je držo pečenjaru „Kad jaganjci utihnu“.
Nemam još ceo sastav, ali znam koga ću da pitam. Mene često muči išijalgija, to vam je jedna dosadna bolest od koje se ne umire, ali se sa njom umire, nema šanse da se izleči, može samo da se zaleči. Kod mene je stanje OK, tako da ću moći da igram, a ostale igrače preporučiće mi moj fizioterapeut Dule, koji će naravno celu utakmicu biti na klupi da ukazuje pomoć našim protivnicima iz reprezentacije Srbije, koji će verovatno muku imati da prođu Dekija i mene. Uslov za nastup je da ti Duletovi pacijenti svi kao i Deki i ja imaju išijalgiju, preko pedeset godina i preko sto kila. E sa takvim timom bi reprezentacija Srbije već imala šanse za pobedu.
Pitate se šta ćemo ako ne mogu da nas pobede? Na sve sam mislio. Po propozicijama te utakmice naš golman Vladan Petrov imaće kod sebe mobilni telefon. Ako petnaestak minuta pre kraja utakmice naša reprezentacija ne bude dala gol, jer realno teško je preći pored Dekija i mene, Vučić će pozvati Petrova i daće mu znak kad ćemo mi da ih pustimo. Petrov je i onako navikao da ne radi ništa što mu Vučić ne kaže. Ako oni i pored toga ne mogu da ubace loptu u mrežu, Deki i ja ćemo dati po jedan autogol i problem rešen.
Do tada će da se održe predsednički izbori na kojima će, ako sve bude kako dolikuje, pobediti Vladan Petrov, a Vučić će biti premijer. Meni se to sviđa, jer u žaru borbe ću konačno smeti da psujem predsednika republike. Recimo, baci meni loptu ne Dekiju, vidiš da je smotan id u …….. Neprocenjivo.
Selektor bi mogao da nam bude patrijarh Porfirije, on ima iskustva sa ponekim debilom, tako da bi se sjajno uklopio kao naš šef. Naravno pre nego što sedne na klupu mora na ulazu u Nacionalni stadion svakog da pita „odričeš li se studenata“? Ulaze samo oni koji se odreknu, dakle oni koji veruju da je Srbija evropski Singapur, ovi ostali su nedostojni.
Eto i to sam vam rešio, to vam je završeno… za Srbiju ja ću da glumim ludilo devedeset minuta, šta mi teško… A posle, za dan bezbednosti ako me se sete, sete, ako se ne sete nikom ništa, to je bila moja dužnost.
Nego, da vas pitam nešto ozbiljno na kraju. Je l’ vi mislite da se onaj divni čovek doktor Mihailo Andrejević, koji je učinio mnogo toga i za medicinu i za fudbal u ovoj zemlji, prevrće u grobu? Rekao bih da se prevrće, mene sramota, a stvarno nisam ništa kriv…
A možda i jesam, sve više verujem da smo svi krivi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
