Izostanak Gandi-imena

Dok kucam ove redove, nad Minhenom lije. Tu sam u organizaciji prijatelja iz Proglasa, ideja je da se obratimo našima u dijaspori. Jer, ukratko, statistika kaže ovako: dok tih naših ljudi rasutih po globusu ima oko dva miliona, svega tridesetak hiljada njih glasa. Samo malo volje, i njihova snaga mogla bi da odluči ishod izbora, kad god ih bude. Studentski pokret nezaustavljiva je sila, ali to ne znači da ovom istorijskom poduhvatu neće trebati svaki, baš svaki glas, baš ona kolektivna svest u kojoj svako na Dan D došapne sebi „ovo ne može bez mene“. Susret je već održan u Frankfurtu; inače dirljiv štimung zasenčen je incidentom – neki novinar postavio je informersko pitanje, neki iz publike ščepali su ga i izbacili, tabloidi likuju kako, eto, učesnici ne umeju da odgovore (a umeo je bukvalno svako od prisutnih, da se u tren oka nije desilo tako kako se desilo)… i taj film izgleda isto kao kod kuće, a kako i ne bi kad ima istog režisera. Elem: novi dan, nova borba. Iako, u suštini, odavno isti dan, odavno ista borba.

Za to vreme, u EU: Picula kaže da postoje tri Srbije koje međusobno ne razgovaraju. To su, valjda, Tlačiteljska, Pobunjena i Bašmebrigalačka. Remek-delo jednog uma: narod pocepaniji no ikad, ne zna se je li rešenje svilen konac, glogov kolac ili sveuku*ac. Za to vreme, u Srbiji (koja je ipak, uvek, samo jedna): gomili nedužnih klinaca i dalje se sudi za budalaštine, ali famozni Milić i policajka koja je maltretirala studentkinju biti će spaseni. Ista činjenica, tri titla: to je pravda, to je nepravda nad nepravdama, to me baš briga. Deca – koju, kako nas je podučio doajen prava Đuka, poseduje država – ima da idu na Ekspo, jer će država kao vrhovni staratelj tako zapovediti starateljima nižeg reda, tzv. roditeljima. Direktor Jovine kaže da ti nekakvi roditelji, potpomognuti nastavnicima, masovno iskorišćavaju sopstvenu decu za bunu u političke svrhe, jer šta oni znaju šta je za decu dobro, to zna samo onaj ko ih (potpuno nepolitički) tera na Ekspo. Dana Vučenić dobija preteće pismo, ono se tradicionalno odnosi na celu porodicu. Kuda ovo overdoziranje ludilom tera, to više ne zna ni njegov arhitekta. Vaistinu, ko ne bi načas skoknuo na planetu Eterniju, da se bar tokom dva sata filma napoji slikama sveta gde dobro pobeđuje i svako prođe kako zaslužuje?

Pa, za to vreme, na Eterniji (pazi, spojleri): princ Adam, kao mali poslat na Zemlju da ne bi pao u lance, vraća se kući da oslobodi svoj narod od zlih sila Skeletora. Taj kosturoglavi, što bi se moderno reklo, neprestano mobinguje svoje saradnike: vređa ih, ponižava, čak ima i izlive fizičkog sadizma; ipak, oni mu ostaju odani. Zašto? Pa, isprva ih u poslušnosti drži oduševljenost idejom da i sami nekoga tlače, što im vladar obilato omogućava; potom ih u poslušnosti drži strah od njegovog ludila. Zvuči poznato? Kada se Adam preobrazi u Hi-mena, on ima moć – ali ima i zemaljsko vaspitanje, koje ga uči da moć ne leži u mišićima. Već u srcu. U dobroti i plemenitosti. A i u dijalogu. „Hajde da razgovaramo, evo sve si uništio, urnisao si živote svih koje volim, ali – hajde da razgovaramo što si takav“, kaže naš junak. Skeletor načas ćuti, kao da se zamislio. A onda prasne u grohot. I kaže, otprilike: mali, šta je tebi, to su savremene karakterizacije. Zlo s dubinom, rezonom i razlogom. Ja sam naprosto zao, volim da šikaniram, volim tuđ bol, prebiću vas, pobiću vas, cerekaću se sve vreme dok to radim, a ti misliš da sa mnom može da se razgovara? Tu Hi-men shvati s kim ima posla, i gle čuda – odbije da mirno, hristoliko stoji pred nasilnikom koji zna samo za nasilje. Ko bi takvu poentu očekivao od Holivuda i od pitomog, pristojnog Adama?

Onomad u crtaću, na kraju svake epizode sledilo je naravoučenije. Evo ga i ovde: i na Eterniji i na Zemlji, jedino zulumćari ne veruju u poslovicu „čuvaj se besa strpljiva čoveka“. A od posledica poslovice treba da strepimo svi, jer izgleda da nije posredi voljna radnja no prirodna zakonitost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.