Izgradio puteve

I pošto je plan da se udaljimo od Crnogoraca, evo da istaknem još jednu razliku koja nas deli: dok mi ovde imamo frazu otišao u… pa, u ono što ćemo zarad pristojnosti u daljem tekstu zvati „cenzurac“ – u CG se ne kaže tako. Oni kažu: pošao u cenzurac. U toj jezičkoj nijansi vidi se pogled na svet, životni optimizam. Tek se pošlo, može i da se stane pre no što se stigne; mi smo pak eksperti za konstatovanje da se na destinaciju nepovratno stiglo.

Kada Daliborka Uljarević, politikološkinja iz Podgorice, u komentaru na aktuelnosti kaže da poglavica ovdašnji „gubi svaki kompas“, prevod s bontona na realizam glasi „e sad je skroz otišao u cenzurac“; tu čak ni susedi dobričine ne vele da je reč o polasku, suviše je očigledno. I još očiglednije nakon epizode koju ćemo mi manje fini pamtiti pod šifrovanim imenom „(žv)Alibaba i 87 razbojnika: rđava priroda i još gore društvo za prvi razred osnovne“.

Taj zaplet dolazi tek koji dan nakon onog s pticama, koji je još jednom pokazao da u Srbiji ne moraš biti ljudsko biće da bi te SNS ugrožavao. Ptići zagrađeni golemim banerom, krici roditelja koji očajnički obleću oko platna na kojem, sreća pa ne znaju da čitaju, piše da neka žalosna zemlja pobeđuje. Koga tačno? Domovina se brani pticom u letu, kaže dobri Ršum, ali ovde čak i pticu moraš da braniš od domovine.

I pošto se digla velika galama, i ljudska i ptičja, neljudi su ukapirali da će bar malo zaličiti na ljude ukoliko uklone svoju propagandnu king-sajz krpu i spasu nedužne (od nevolje koju su im lično napravili, tek tako, iz bahatluka). Prezidente, vazda sklon da sve izokrene u već neki vid kampanje, ukazao se brže-bolje roblju na blablavizoru da objasni kako, uprkos onome što zli jezici govore, on zao nije: „Ja volim ptice. Ja volim pse.“

Nabrajanje je stalo na vreme, nije spomenuo kućne ljubimce koji su mu ipak najdraži: kriminalce. Uostalom, i bolje mu da ne ulazi u temu, jer nije sasvim jasno ko u tom odnosu koga drži na povocu. A i to su samo reči – dela su vazda važnija: ljubav prema pticama pokazala se zarobljavanjem mladunaca u štamebrigalaštvo, privrž prema psima videli smo onomad u TV prilogu kad je neko jadno kuče predsednik mazio uz dlaku umesto niz (što bi otprilike jedino radio predstavnik Marsa prvi put poslat na Zemlju), dočim nežna nega i uzoran uzgoj batinaša svedoče kuda srce stvarno naginje. LJubimce valja i prošetati, a Samit EU-Zapadni Balkan u Tivtu zvuči kao sjajna prilika.

Dalji razvoj radnje poznat je celom regionu i Evropi: pun avion putnika nesporno zanimljivih, a posebno zanimljivih bezbednosno, vraćen je za nezvaničnu državu Ćacilend, adresa Pionirski park. Među njima je onaj pomilovani mladić što bije bejzbolkom i lomi vilice. Kao i onaj što je tukao Ivu i Lakija. Kao i onaj što gazi poršeom po Novom Sadu. Čitava gomila faca za koje se izraz „ne sudi po izgledu“ pokazuje kardinalno naivnim; što Brnabić tvrdi da većina nije osuđivana, to je istina samo utoliko što ovde nema sudstva da ih osudi niti policije da ih uhapsi. Šta se ovim blamom htelo – nije jasno, a još je teže ukoliko ste u vlasništvu makar trunke zdravog razuma.

Prvo je delovalo da Meštar na samit ne želi da ode, te da celi igrokaz (u kojem služba putem medija upozorava predsednika da ne polazi na put) tome i služi; zatim je ličilo da je posredi jedan od onih scenarija kad On ko fol neustrašivo ide u nekošeno, pa makar DJV plačan ostao u „nemojte, predsedniče, kad vas molim“ vapajima.

No, zarad te poente podići igricu na ovaj nivo besprizora, diplomatskog skandala, brukati Srbiju kao kartelsku vukojebinu čiji najviši državnik sa sobom vuče vucibatine pred svet kao delegaciju, pa na sve to još i drndati građane CG na ulazu u Srbiju u ime odmazde što su se usudili da ne puste drumske razbojnike u svoju zemlju… to nije glumljenje ludila. To nije polaženje u cenzurac.

I nije što je On uveliko tamo, i nije što sa sobom tuda vodi sebi slične… nego sve nas. Crna Gora pošla je u EU i stići će, ali nema razloga za ljubomoru: i mi smo stigli kud smo pošli. Pitajte po Srbiji, svako će reći: izgradio nam lik puteve.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.