Kvadratura famoznog

Ali, obećao sam prijatelju da ću odgovoriti Basari na petodelnu (!) kolumnu posvećenu mojoj kolumni „Kvadratura Lompara“, a ja sam uglavnom čovek od reči.

Uzgred, prepiske izbegavam jer prvi tekst poneko i pročita, utuk malo ko, a utuk na utuk skoro niko osim dvoje (ili više) polemičara koji do četvrtog i petog utuka već zapene i zastrane ophrvani značajem sopstvene polemike. No, ukazao se, eto, jedan zainteresovani čitalac pa barem i Basara i ja znamo da nismo sami.

Drugi uzgred, prepiske izbegavam jer obično počnu namernim nerazumevanjem, te se onda prostor troši na pojašnjenja. Tako je i Basara u Famoznom mene kao nerazumeo, što je manje važno, ali je kao nerazumeo i celu našu situaciju. Evo zbog čega, što reko Kurir.

Basara je pomislio da korim deo političke čaršije što se opire Milu Lomparu kao mogućem (umišljenom, zamišljenom?) predsedničkom kandidatu jerbo je to Milo Lompar sa svojim „srpskim stanovištem“ (sintagma koju Basara uvodi, a ja je nisam pomenuo).

Ako je tako, onda sam ukorio i Lompara jer mu svaki nastup izađe na prozivke „duha samoporicanja“ i žigosanje dobrog dela građana, čemu je i naš režim posvetio celu jednu Ćirjaković-Bokanovu propagandnu liniju sa tlapnjama o „slučajnim Srbima“ i „autošovinistima“.

No, ja sam eksplicite napisao u čemu je stvar: u Srbiji nikakve politike – leve, desne, građanske, nacionalne, pametne, glupe – nema, i ne može je biti dok je ove vlasti koja ima samo dva stuba, oba antipolitička, naime da večno ostane na vlasti i da ukrade što više. Najviše što tu ima za narod (ili, pardon, građane) je da na Instagramu jedared ili dvared vide prvog među nama, inače voženo lice, za volanom škode stare dvadeset godina.

Basara se u principu slaže sa mnom da bi i luftbalon sa nacrtanim očima i ustima u opozicionom korpusu imao najviše glasova ako ga podrže studenti, ali protestuje jer kažem da mejnstrim nacionalizam (recimo Mila Lompara) kandidatu može biti samo plus ako misli da pobedi.

„Šta je plus“, pita Basara, „u tome da pobedi kandidat čiji su politički stavovi suprotni od njegovih, Rujevićevih (uzgred i mojih), autor će valjda objasniti u nekom od sledećih tekstova“, te poentira: „Tragikomična je žudnja srbskih luzera (svih boja) da ‘pobede’ po svaku cenu.“

Autor će objasniti, opet: Čitav plus nije u pobedi ovog ili onog političkog stava (jer on sada i ne može da pobedi) nego u razbijanju opisane antipolitike i pljačke posle čega bismo do mile volje mogli da vodimo politiku – levu, desnu, građansku, nacionalnu, pametnu, glupu – onako kako to biva u delovima sveta koje valjda i Basara drži za bolje.

Ako neko u studentskoj buni vidi čarobni pasulj koji nas vodi direktno u nebo i do zlatne guske, to je njegov problem. Ja u toj buni vidim ono veliko đule na kranu što ruši ono što mora biti srušeno. Drugim rečima, transporter za ujedinjenje „srbskih luzera (svih boja)“ koji time prestaju da budu luzeri. Tj. dobijaju šansu da prestanu to biti.

Alternativa je, što kaže Basara, da se ne pobedi, a da se ostane ispravan i on bi, Basara, bio ispravan. Moralni pobednik! Kao onomad kad smo moralno pobedili NATO ili kad je Basara podržavao Čedu Jovanovića u moralnim pobedama. Tako, naime, u politici stoji stvar sa moralnim pobedama – prođeš kao Srbija ili kao Čeda.

Pa nije li omiljeni Basarin Đinđić rekao da „kome je do morala, neka ide u crkvu“ (uh, ala bi tamo našao moral), što je načelno strašna, ali sasvim politička izjava.

Šta je alternativa koju ima većina ljudi u Srbiji, ona koja bi vlastima da vidi leđa i za to ima odlične razloge? Šta ona sada može, osim da guta žabe, drži se nekako na okupu ne bi li „po svaku cenu“ pobedila?

Po Basari – ništa. Društvo je izdalo Đinđića (btw, današnji studenti tad nisu bili ni spermatozoidi), i zato mu je „ovakva Visoka Vlast obavezna, a – uzgred – mnogo bolja nego što zaslužuje“ gde se Basara dodiruje sa Ćirjaković-Bokanom koji bi prvog među nama uporedili sa Avalom, nepromenjivom činjenicom protiv koje je besmisleno buniti se.

Žalimo slučaj, that’s all folks, jebiga! Kao što Homer Simpson na kraju jedne epizode poučno kaže deci: „Deco, dali ste sve od sebe i užasno ste omanuli. Lekcija glasi: never try.“
Ah, kako je onda život lak jer lompari i antilompari mogu nadalje da vode slavne bitke po Tviteru i da britko gostuju po

Jutjubu, dok isti ljudi drže vlast da bi krali i kradu da bi večno držali vlast i zajebavali narod u škodi.

A Basara i ja na autopilotu možemo do penzije (tj. smrti, to mu je kod piskarala isto) da jalovo redom nabijamo na qwrz, on doduše u petodelnim kolumnama – i ja bih tako kad bih morao da pišem svaki dan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.