Kvadratura Lompara

Neka u preambuli ove kolumne bude rečeno da nije problem sujeta – ko je u javnom poslu nema, neka baci prvi kamen – nego trenuci i povodi njenog izbivanja na površinu te što niču teške reči koje mute, valjda, glavni cilj opozicione čaršije.

Takođe, ko se bavi politikom valja da ima političke stavove, ali nije obavezan da ih sve stalno iznosi. Nekada je ćutanje političkije nego isticanje političkih podela.

***
Marinika Tepić je, u ime svoje partije, i proevropske „grupacije koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore“, rekla da „neko kao Milo Lompar“ ne može da bude predsednik Srbije „uprkos onome – ili Srbija ili mafija“.

Podržali bi, možda, studentskog kandidata, ali prvo da vide ko će taj biti.

Zamislimo sledeću situaciju – studenti se sa nekim ko je „kao Milo Lompar“, recimo sa Milom Lomparom, dogovore da bude predsednički kandidat. Proevropska „grupacija“ odluči da ima svog kandidata koji nije „kao Milo Lompar“ i odabere da to bude Marinika Tepić.

Kako bi uz podršku studenata i luftbalon sa nacrtanim očima i ustima bio najjači opozicioni kandidat, to bi Lompar dobio tri ili pet ili deset puta više glasova nego Marinika Tepić.

Ako je sreće po opozicionu stvar, Lompar (ili neko „kao Lompar“) tako bi bio u drugom krugu protiv kandidata kojeg odabere prvi među nama. Šta bi onda radila Marinika Tepić?

Mogla bi da ostane pri ovome da „neko kao Milo Lompar“ ne može da bude predsednik Srbije i da odluči da u izboru između Srbije i mafije bude – uzdržana. Tako bi potpisala sebi političku penziju. Ili bi mogla da ipak podrži Lompara. U tom slučaju se postavlja pitanje zašto ovo sada priča.

***
Lompar je postao neka vrsta paradigme. Na portalu ovog lista u nedelju sam na naslovnoj strani našao pet tekstova u kojima se pominje.

Njegovo uspenije je interesantno jer nije izgledno. Iz kategorije izumrlih nacionalnih liberala, sa rečnikom koji nadilazi ono što većina ljudi može da razume, pomalo unjkavim glasom i uglavnom staložen… Sve drukčije od onoga što obično prolazi u mejnstrimu.

Svakako, Lomparovi stavovi po tzv. nacionalnom pitanju jesu u mejnstrimu, kao što oni Marinike Tepić (ili moji, uostalom) baš i nisu. To, međutim, predsedničkom kandidatu može biti samo plus ako misli da pobedi.

Kad je reč o gaziranim sujetama, ni Lompar se ne pokazuje sjajno. Iza načelnih reči o prevazilaženju podela, ujedinjenju i tome da studentska lista ne treba da bude levo ni desno, ni za EU ni za Rusiju, Lompar u dugosatnim gostovanjima obavezno pređe na „duh samoporicanja“ i obračun sa odsutnim neprijateljima pa i nevoljenim medijima.

Ako uopšte misli da bude predsednički kandidat, i ako to uopšte misle studenti, onda su to sve autogolovi.

***
Onde gde je politika prognana iz politike, a vlast je našla perpetuum mobile – držati vlast da bi se kralo, krasti da bi se držala vlast – jedina smislena politika postaje pokušaj da se ta antipolitika zgromi smenom vlasti.

Tako, politička je nepismenost kada se u prvi plan poturaju „proevropske“ i „nacionalne“ teme o kojima se i do sada moglo raspravljati do mile volje i nije da nismo to radili – dok je aktuelna vlast vladala i krala.

I kod toga se čaršija tiho podelila. Deo, nazovimo ih „moralnim apostolima“, dođe mu kao latentni nastavak belih listića. Oni izražavaju gađenje prema nekim potezima studenata, prezir prema pominjanju Kosova, svakako i prema Lomparu. Njihov moto je da budu ispravni, pre nego da pobede.

Drugi deo čaršije, nazovimo ih „Zoranovim svedocima“, veruje da treba gutati žabe kako bi front protiv vlasti bio što čvršći, kao što je Đinđić radio. Da treba svašta oćutati i držati se opštih mesta (koja, ako se misle ozbiljno, za Srbiju su već vrlo mnogo): pravde, solidarnosti, borbe protiv korupcije, poštovanja zakona.

Ovaj kolumnista nije iznad situacije, nego misli da je drugi pristup jedini kojim vlast može da se pobedi.

***
Tu dolazimo do pikantnog taktičkog detalja. Jedan front ne mora da znači jednu listu, a pogotovo ne jednog predsedničkog kandidata, mada ovo poslednje mnogi olako zagovaraju.

Cilj prvog kruga treba da bude što veća izlaznost kako kandidat prvog među nama, sa tranšom sigurnih glasova, ne bi pobedio. A onda referendumska atmosfera u drugom krugu – kad će i Marinika Tepić podržati nekog ko je „kao Milo Lompar“, ili će Milo Lompar podržati nekog ko nije „kao Milo Lompar“.

Izlaznost se može povećati upravo većim brojem opozicionih kandidata u prvom krugu.

Kad smo kod krugova, to jeste u neku ruku kvadratura kruga – biti svoj, a ipak zauzdati sujetu u višem cilju, jedinom političkom koji može postojati u Srbiji danas. Ne mogu da se otmem utisku da je to ipak moguće, uz malo više dobre volje sa svih strana.

A ako te volje ne bude bilo, pa dobro, mogu uvek da se vode slavne bitke po Tviteru i da se britko gostuje po Jutjubu, dok isti ljudi drže vlast da bi krali i kradu da bi večno držali vlast.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa